ODLUČI SRCEM

Violeta SakovićPIŠE: VIOLETA SAKOVIĆ, LIFE COACH
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Kucalo je u meni i pre nego što sam po prvi put ugledala svetlost dana. Rođena sam jedne zime, u decembru, a preporođena onog dana kada sam naučila da ga slušam, da ga pratim i njegove otkucaje da razumem. Moje srce, moj vodič kroz život.

Sedim na travi prelepog Central parka i razmišljam o mapi svog života do danas prepešačenoj. Stavljam ruku na svoje srce i glasno mu kažem: ”Hvala.” Hvala, jer me je od jedne dvadesetogodišnjakinje iz provincije, koja je krenula put Njujorka sa 50$ u svom džepu, dovelo ovde gde sam sada.

Pokušavali su da me odvrate od tog dalekog puta, ismevali su moje snove, retki su u mene verovali, ali nisam se obazirala. Verovala sam jeziku svog srca i nisam pogrešila. Ludost ili hrabrost, ali taj izlazak iz zone komfora i kretanje na drugi kontinent bez ikog svog, zauvek su promenili kako mene, tako i moj život. Nisam dozvolila da me tuđi strahovi obuzmu, jer moje srce se radovalo upuštanju u nepoznato. Znalo je da tek kada budem oslonjena samo na sebe, mogu spoznati svoju moć i iskoristiti sav svoj potencijal. Krenula sam prepuna poverenja u život i u dobre ljude. Znala sam da će mi život vratiti samo ono što drugima budem davala. Iz dana u dan, iz godine u godinu, plesala sam u ritmu svog srca, delila svoje talente i od Boga darove sa ljudima koji su ulazili u moj život. Nisam očekivala ništa zauzvrat, ali srce me je vodilo tako da sam uvek bila na pravom mestu u pravo vreme, i pravi ljudi su ulazili u moj život. Ljudi koji su prepoznavali moje talente i otvarali mi vrata mojih snova. Bila je to nagrada od života, jer sam uvek plesala u ritmu muzike mojih uverenja, stavova i principa, a ne onako kako su drugi svirali, odnosno nikada nisam plesala u ritmu tuđih očekivanja. Sećam se i momenata kada mi je bilo teško, kada sam iscrpljena pomišljala na odustajanje – tada bih prislanjala ruku na svoje grudi i osećala kako moje srce lupa. Govorila sam sebi: ” Ono kuca, nije se predalo, nije odustalo. Neću ni ja!”, i nastavljala dalje snažnija, odlučnija.

Bilo je momenata kada sam bila sama protiv svih, ali momenata kada sam išla protiv svog srca nije bilo nikada.

Znate, čak i onda kada nemate mnogo, a imate plemenito i nesebično srce koje zna šta želi, srce koje je ispunjeno ljubavlju, dobrotom, toplinom, verom, nadom, neustrašivo srce koje ide za svojim snovima, imate i više nego dovoljno da svoje snove pretvorite u javu.

Tvrdim da u srcu svakog od nas spava lav koji samo čeka da bude probuđen ne bi li nas svojom lavovskom snagom odveo do mesta gde naše želje postaju java. Dok ovo pišem, osećam maminu ruku kako me grli. Iznenadila je i sebe i mene odlukom da mi dolazi u posetu. Na prvi pogled, nema ničeg iznenađujućeg u odluci jedne majke da doleti svom detetu u zagrljaj, ali srce moje majke je odavno okarakterisano kao “plašljivo”. Plašila se visine toliko da je let avionom u njoj izazivao nemir, čak i onda kada bi ga drugi samo prepričavali. Imala je još mnoštvo nesigurnosti kada je o njenom dolasku u Ameriku reč, ali kada čovek nešto iskreno i svim srcem jako želi, u srcu se budi lav koji ide napred uprkos strahovima. Lav koji jedno “plašljivo” srce pretvara u lavovsko, srce kome više niko i ništa ne mogu na put stati, put do mesta gde se san pretvara u javu. Kad se samo setim kako je ovo moje skakalo od sreće kada sam je ugledala nakon svih ovih meseci našeg neviđanja. U masi ljudi, ovo moje je odmah uočilo onu u čijem je telu kucalo pre nego je po prvi put ugledalo svetlost dana.

Kad smo kod mame, ne mogu a da se ne nasmejem njenoj brizi zbog toga što uprkos tome što imam 30 godina, moje srce još uvek nije zaljubljeno. Nije taj moj smešak znak podsmevanja njenoj “zabrinutosti”, već je to osmeh moga srca koje istu brigu ne brine. Moje srce se smeška, jer zna da postoji negde, neko, ko svetom luta i mene traži. Neko ko će u moj život ući u pravom trenutku, ni minut pre, ni minut kasnije. Neko ko će i mami i svima koji brinu da ću ostati neudata dokazati da sve što vredi – vredno je i čekanja. Neko ko će biti potvrda da srce zna najbolje i da, kada ga ne požurujemo, ono bez greške prepoznaje srce koje je stvoreno da uz naše kuca. Moje srce godine ne broji, ono samo ne pristaje na manje od onoga što zna da zaslužuje i što zna da mu pripada.

Kad smo kod udaje i brakova, znam mnoge čija srca venu, jer žive pored onih koje nije srce biralo, već pritisak okoline, strah od samoće, nemanje hrabrosti da kažu NE onda kada su izgovorili DA, i to su one priče kada ljudi pate, jer idu protiv onoga što im srce poručuje.

Gotovo svakodnevno mi se javljaju klijenti koji tvrde da ne mogu da odgonetnu poruke koje im njihova srca šalju, i obraćaju mi se za pomoć, misleći da sam ja ta koja treba da im ukaže na njihov dalji pravac kretanja kroz život. Sve su to divni ljudi koji su izgubili tlo pod nogama onog momenta kada su dozvolili da tuđi glasovi nadjačaju njihov unutrašnji. Jedini pravac kretanja koji u ovakvim sličajevima svako treba da sledi je okretanje sebi i svom unutrašnjem biću. Utišati glasove oko sebe, posvetiti se sebi, zatvoriti oči, disati duboko i uživati u tišini, moji su svakodnevni rituali za održavanje veze sa kodeksom moga srca.

Danas sam srećna, ispunjena, zadovoljna osoba, sve zahvaljujući činjenici da svakodnevno osluškujem poruke koje mi srce šalje, i to je ono što svim srcem svima želim. Zagrlite život, zagrlite sebe, ispunite srce ljubavlju, verom, nadom i ne pristajte na manje od sreće, jer sreća i radost su ono što svačije srce zaslužuje.

Toliko dobra mi je moje srce donelo da bih volela da, i onda kada mene više ne bude bilo, ono ostane da u nekom drugom kuca. Nekom ko će razumeti njegove otkucaje i ko će umeti da se njima vodi kroz život.