OD NOVE MENE DO IZOLACIJE

PIŠE: NELA ALILOVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM

A je l‘ može autorka teksta odmah da napravi pretumbaciju, pa da počnemo kao da je naslov „Od nove mene do izolacije‘?

E, ako može, vodim vas na virtuelno putovanje do severa i nazad; tamo gde sam upoznala novu sebe – novu sebe koja je u stvari silno želela izo­laciju. Novu sebe koja je htela da se u švedskom snegu na minus – ne smem ni da se prisetim ko­liko – nekako dezinfikuje. Od čega ono? Možda od onoga što sam nosila kao informaciju o na­rodu, tačnije narodima koje zovem svojima. Od informacija o pokoljima, mučenjima, ponižavan­jima, izgladnjivanjima, zverstvima, silovanoj, kla­noj, paljenoj, masakriranoj dečici, snajperima, hladnjačama, masovnim grobnicama, klanica­ma životinja i ljudi, pedofilima u jednoj i ubicama naoružanih lopatama u drugoj crkvi. Može li se iko dezinfikovati od stalnog pritiska da se s tim informacijama mora sasvim normalno i uspešno živeti?

Izolacija, prva tog tipa u mom životu – uspela – in­formacije su i dalje bile tu, ali vazduh je odjednom bilo lakše udisati. I to je nešto. U malom mestu ve­likih drvenih kuća, žutih, crvenih i ružičastih, ne­daleko – po švedskim merilima – od rodne kuće Deda Mraza, Šveđani kao da su se dobrovoljno povukli nekud i ostavili mi puste i bezbedne ulice za duge šetnje i upoznavanje nove mene. Mem­ljivi mirisi njihovih prodavnica polovne robe za domaćinstvo upozoravali su, ali i tešili poukom da sve prolazi. U toj severnoj izolaciji razumeh da ne volim da odlazim na posao nego da volim da izlazim iz svoje spavaće sobe da bih počela sa radom. (Miriše na želju za samoizolacijom – da biste bili zaista korisni ovom svetu? Pa, upravo vam o tome pričam, tj pišem.) Nekadašnji cen­tar za obuku protestantskih sveštenika postao je moj dom i moje radno mesto. Nije bilo u mojoj nadležnosti ko će imati pristup spolja tom izo­lovanom carstvu, pa sam odlučila da potražim novo, ovaj put dansko, mesto izolacije od svega dosad navedenog, tačnije otkrivenog. Najpre sam bila izolovana u prostoru okruženom organskom baštom sa oko trideset osoba različitih nacional­nosti, akcenata, zanimanja i mentalnih sklopova, da ne kažem stanja; zatim na imanju dalekog da­lekog rođaka Deda Mraza koji nije dozvoljavao da se u njegovoj kući jede ništa drugo sem voća i povrća (bilo mi je dozvoljeno da jedem peršun u neograničenim količinama).

Svako od tih iskustava izrodilo je nove razloge za izolaciju nove mene. Nekako više nisam žele­la da se opirem prihvatanju da ti razlozi postoje. Više nisam želela da bežim od sopstvenog spa­sa – spasa u krugu ljudi koji se hrane i o zdrav­lju brinu na specifičan, da ne kažem, futuristički način. Onlajn. Pa šta?!

Već obnovljenu mene stiže i ova globalna izola­cija. Liči mi na „sudnji dan“ ili „Bogu na istinu“ si­tuaciju, pa ipak meni je ova izolacija prirodni sled događaja. Ma koliko mi uviđali da „sve je jedno“ i „svi smo povezani“ i zavisimo jedni od drugih (o, da li?) kao da je došlo vreme (možda je sve ovo samo buncanje usled korona groznice) da se različiti svetovi izoluju jedni od drugih i otisnu u neki novi autonomni život. Žao mi je, pokušala sam, pokušali su mnogi kroz istoriju sveta, ali ne vredi – ni mi njima trebamo, niti oni nama. Niko ništa novo neće naučiti ni u jednoj izolaciji, a što bi pomoglo ovom svetu da postane bolji. Svako­me je njegov svet u izolaciji baš onakav kakav želi da bude. Neka bude. Dovoljno daleko.

Jasnije je jedino, meni jasnije nego ikad, s kim želimo da budemo u svom izolovanom svetu koji će se otisnuti u novi život u kome nas čekaju novi virusi. Da, novi virusi i nova čistilišta.