PROMENI SE!

PIŠE : SNEŽANA ČEKIĆ

Dobar dan!

Ja sam Snežana. Profesor sam francuskog i italijanskog jezika, ekonomista, preduzetnik, takođe i majka, baka, prijatelj, partner, komši­nica, rođaka. Šta zapravo znači sve ovo profe­sionalno, bez ovog drugog dela mene? Da li ste i vi ikada razmišljali o tome, ili ste se grčevito držali karijere, kao ultimativnog dela sebe, koji brzina življenja života, sama po sebi nameće? Da li bih bila potpuna bez oba dela Ja? Ko sam, zapravo više ja? Ovo prvo ili drugo? A vi, zapita­te li se ikad?

Oduvek sam patila za manjkom vremena, i viš­kom interesovanja u odnosu na moje stvarne potrebe. Oni koji me znaju, znaju da me najbo­lje oslikava rečenica „nemam vremena“ ili «vi­deću ako uspem da stignem» (dok ni slutila nisam da je vreme iluzija… da ne postoji)! Moje telo od svakodnevne jurnjave hrli nesvesno na­pred, u hodu, povijajući se. Štikle sam zamenila baletankama, često i patikama, kostime džin­som ili pantalonama, da u jurnjavi za životnim potrebama, slučajno zbog godina, ne izgubim tempo!

Da se ja pitam, dan bi trajao 20h, a noć… eh, ta mistična noć, kada se u njoj što šta sumira, mogla bi, takođe, trajati bar isto toliko (da se konačno naspavam). Da, pogađate! Više sam noćna ptica! Kako kaže moja drugarica, ti si sova, a ja sam ševa. Noć mi je oduvek imala tu neku nedokučivu čaroliju. Čula se iskristališu. Emocija postane tanana, mi ranjiviji. Nekako mi tek noć daruje pravu mene meni. Reklo bi se da je dan forma, a noć suština. Možda, zato jer je Mesec vladalac mog horoskopskog zna­ka? Da li je?

Hm… ostaviću to razmišljanje za neku novu noć…

Tačno 15.03. sam, zaključala vrata našeg ate­ljea Ciel, i to na nagovor starije žerke Aleksan­dre, koja je inače fantastičan organizator. Ona je nedelju dana pre toga, zatvorila vrata svog doma za sve posete. Odisala je brigom za sve nas, ili čak, možda, boljom informisanošću i poslušala sam je. Svakako su ta današnja deca pametnija i informisanija od nas nekada u njihovim godinama. Takođe, moj glavni po­sao vezan za nekretnine je istovremeno obu­stavljen.

Iako nemam godine koje obavezuju ostajanje u kući, ja sam vanredno stanje, oberučke prihva­tila, skoro, pa kao da idem na godišnji odmor. U prva dva dana sam pokupovala nešto namirni­ca (proradio organizatorski instinkt iz vremena embarga i bombardovanja) tek da ne moram često do prodavnice i naravno poput većine na­bavila dezinfekciona sredstva, društvene igre, par novih knjiga, i to je to.

Tako opremljena posla sam na put izolacije, ni ne sluteći šta me tamo čeka. Željna odmo­ra, spavanja, raznovrsne hrane, mira, tišine, prostora bez ljudi prigrlila sam je kao najvećeg prijatelja. A kako da to i nije? Pa, čuva me tre­nutno, od te pošasti zvane Covid-19, od poslov­nih stresova raznih vrsta i istovremeno će mi pokloniti neku novu Mene, koja ću kao takva verovatno biti bolja za sebe i za okruženje.

Mada, moram vam priznati, da ja to po katkad uradim i mimo vanrednog stanja. Na dan, dva, izolujem se od svog sveta, svih dešavanja, jav­nih glasila, televizije, svega sem muzike i tako sebe napunim sobom. Restartujem se! Budem kao nova. Tako da, ne razumem ljude koji ne mogu da budu sami sa sobom ili sa svojom porodicom? Pa, porodica je produženi deo nas samih. Familija je već nešto drugo.

Obećala sam sebi da ću se prvo doooobro od­moriti, a potom toliko toga priuštiti sebi, bez ikakve trke sa vremenom, danom, i nadasve ne gledajući na sat. Konačno mogu da se odre­knem svih vremenskih ograničenja. Možda, čak i svih ograničenja uopšte.

Ko zna, možda za promenu, u štiklama poč­nem da sređujem kuću. Možda doterana tako, krenem u razvrstavanje garderobe (biće mi lak­še da izdvojim i podelim stvari koje će nekom biti potrebnije). Knjiga takođe. Možda vratim neke stare sentimente listajući fotografije biv­ših dana. Popijem čašu vina za svoju dušu na terasi, što ne pamtim kada sam uradila posled­nji put. Možda provedem dan u pidžami, čitaju­ći? Možda mojoj obožavanoj unuci Manji na­pravim online pozorišt! Hmm… konačno ću imati svo vreme ovoga sveta samo za sebe. Za sebe i one koje volim oko sebe…

Mogu šta hoću, samo ako hoću, ali ne i dokle hoću, jer će i ovo jednom proći, pa se treba or­ganizovati za nastavak života ali na neki druga­čiji način. Mogu da neću. Da ništa neću. Mogu da biram! Doručak u krevetu na tenane! Sređi­vanje plakara, biblioteke, mogu da upišem en­gleski online, da konačno nakon tri godine pau­ze počnem da vežbam bez izgovora da nemam vremena, da kuvam bez tenzije, da pišem, da ćutim do mile volje, da meditiram, da slikam, da odslušam razne online radionice, da se družim sa svojom mlađom ćerkom Katarinom do mile volje, upoznavajući neka njena nova lica. Da joj kuvam šta poželi. Da se do besvesti smejemo nas dve dok me šiša u remiju, tablicu, memo­rijama…

Eh…šta sve mogu…

Mogu da nastupe i dani tuge, melanholije, stra­ha, panike, ali šta će mi oni? Njima kod mene nije mesto. Ne vibriramo isto. Frekvencije su nam dijametralno različite. Znaju oni to, zato mi i ne dolaze. Probaju, nije da nije, al džaba! Tvrd je orah voćka čudnovata… Nisam džaba, radoznalosti radi, pozavršavala na desetine, što kvalitetnih, što onih koje ne krasi taj epitet, kurseva samokontrole, samopomoći, reikija, kvantnih harmonizacija, theta healing, autoge­nih treninga, wing-wave, Grabavoja, Stajnera, Bruna Greninga, Balavacke, Gnoze, regresija i još toliko i toliko toga…

Živm s lakoćom ove dane pospremanja, ku­vanja, dane pravljenja planova, dane razdra­ganosti, dane sećanja, dane lične, unutrašnje, a ne samo spoljašnje nege, dane užitaka koje kakvih. Prikradu se po katkad dani tuge, hteli bi nešto, i trgnu me, što znači da mi mozak nije uposlen. Znači, da vitla tamo gde ne treba. Znali, dragi moji, da mu odmah dam zadatak i on se popne koji sprat više, tamo gde se čuje razdraganost. Tamo gde RADOST je prisutna. Ta primarna energija postojanja. Tamo gde dete u nama spava. Tamo gde duša pulsira čekajući da setite je se.

U potpuno svesnoj sam izolaciji, iako podvla­čim, ne moram da budem. Namerno jesam. Ne izlazim, a mogu. Ne družim se. Akumuliram sebe sebi za dane koji dolaze. Bezbrižni, čvrsto verujem! Osvestiće se svet. Ništa više neće biti isto. Znate, ta besomučna jurnjava za životom, za novcem, za popularnošću, za bitnim kon­taktima, za što modernijim stvarima, je toliko uzela maha, da život, a mnogima i dragi ljudi, prolaze kraj njih neprimetno. Vredi li to života ma čijeg, a posebno sopstvenog? Davno je go­vorio moj deda ,,ljudi su dobro posejani, samo su retko nikli.“ Ljudi, gde ste se pogubili? Davno ste zaboravili biti ljudi, zato mnogima izolacija teško pada.

Ovo je vreme da padnu maske, i da forma i su­ština postanu jedno.

Bog je poslao najmanju svoju česticu da da lekciju najgoroj čestici na planeti – čoveku. Ho­ćemo li izvući pouku iz svega? Hoćemo li imati drugačiji odnos prema prirodi, veri, kolektivu, bliznjima, sebi? Počnite od sebe. Promenite sebe, da bi se postepeno menjali i drugi pored vas. Ja sam to počela odavno, a vi?

Oče moj postojeći posvuda,
Ja sam kći Tvoja, na radost Tvoju.
Tvoju ću sobom slavu uvećavati
Budući vekovi svi živeće kroz viziju Tvoju.
I biće tako! Jat ako hoću! Ja kcć Tvoja,
Oče moj, postojeći posvuda!

(Četvrta knjiga o Anastasiji ,,Stvaranje,, Vladi­mir Megre)