NOVO RAĐANJE KROZ BOLEST

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: ANA DORNIK
FOTOGRAFIJE: REA MUCOVIĆ

ANA DORNIK, EKONOMISTA PO STRUCI, MENADŽER U JEDNOJ BANCI, OSNIVAČ UDRUŽENJA „ŽENA UZ ŽENU“. NJENA BORBA SA KARCINOM DOJKE ZAPOČELA JE AVGUSTA 2020. GODINE, PRVA HIRURŠKA INTERVENCIJA 10. NOVEMBRA, A PRVA HEMIOTERAPIJA 8. DECEMBRA I TRAJE DO DANAS.

BORAC U DUŠI, SHVATILA JE DA JOJ JE ŽIVOT KONAČNO DODELIO MISIJU.

OSNOVALA SI UDRUŽENJE „ŽENA UZ ŽENU“ KAKO BI POMOGLA ŽENAMA KOJE SU OBOLELE OD RAKA. PODIŽEŠ SVEST DEVOJKAMA, ŽENAMA O PREVENCIJI RAKA DOJKE I ZNANJE O SAMOM KARCINOMU.

Baš tako. Ambicija da osnujem Udruženje „Žena uz Ženu“, pa i mog javnog istupanja na Instagram stranici @zenauzzenu, leži upravo u tome da devojke i žene koje su prošle ovu borbu svojim iskustvima ukažu na neophodnost pregleda, ali i da na zdrave devojke i žene utičemo kroz eduka­tivne programe i radionice kao glas prevencije u ovoj borbi.

KADA SI SAZNALA ZA DIJAGNOZU DA IMAŠ RAK DOJKE, KAKVA JE BILA TVOJA REAKCIJA?

Nikada niste spremni na ovakvu borbu. Koliko god da ste jakog mentalnog sklopa.

Saznanje da imam karcinom dojke potpuno me je paralisalo i nije mi ostavljalo prostora da razmišljam racionalno i razumno. To je bio cu­nami emocija u kojima je teško snaći se kada ne znate odakle je došao i kojom brzinom je “počis­tio” sve pred sobom. Tenutak kada mi se saop­štava dijagnoza i stepen invanzivnosti karcino­ma vraća mi sve slike koje sam za života prožive­la ne bih li uhvatila u “letu” još neku preko koje sam letimično prošla živeći ovaj život po inerciji kao većina nas. Sve do momenta dok nas šamar života ne dozove pameti. A možda ni tad, jer čud­na je ljudska ćud. Dobri smo sebi samo dok nas boli. Čim bol utihne i lekcije se zaboravljaju. Kako ne bih zaboravila svoju, rešila sam da joj ostavim trag. Udruženje koje sam osnovala će “pričati” za mene i onda kada ja naučim sve svoje lekcije.

ŠTA SE PROMENILO U TEBI, A ŠTA OKO TEBE?

Shvatam šta znači kada je život ugrožen i da vi tu ne možete ništa da promenite. Tada shvatam šta znači kada “zdrav čovek ima mnogo želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi.” Tada shvatam koliko stvari uzimamo zdravo za gotovo, koliko reči izgovaramo i kada ne bismo morali i koliko ne obraćamo pažnju na ona mala sitna zadovoljstva. Shvatam da sam te reči prerasla i da želim da se obraćam dragim ljudima delima.

Znala sam da imam neku misiju, ali sam dala sebi vremena da shvatim šta to pametno treba da proizađe iz ove bolesti i koja je to moja nova uloga. Dozvolila sam sebi da izbacim sva ta loša osećanja koja su me na početku sputavala da budem hrabra i odvažna i počela sam da radim na unutrašnjoj snazi u kojoj leži sva ta afirmativnost, samopouzdanje i ljubav prema sebi.

Bilo mi je važno šta ja to menjam unutar sebe, a ne oko sebe. Jedino možete na to da utičete. U tom smislu sam odbacila sva očekivanja i okrenula se onome na šta mogu da utičem. Na svoju “zonu delovanja”.

KAKO JE SAZNANJE PODNELA TVOJA PORODICA?

Prijatelji i porodica su na isti način kao i ja pri­mili ovu vest. Sigurna sam da sam im ja svojim stavom i pogledom na to što me je zadesilo olakšala borbu koju i oni vode zajedno sa mnom. Stav da bolest ne mora nužno biti prepreka već i izazov, stvar je izbora. Dajte sebi alternative u životu. Ne postoje uvek samo crna i bela boja kao simbol tuge i sreće.

Sigurno je da su i prijatelji i porodica zajedno sa mnom patili i kada ne gledamo suzama u oči. Nisam morala znati da su potreseni da bih osetila njihovu tugu. Nisam morala čuti jecaje da bih osetila njihovu bol. Nisu morali da znaju da me ugao sobe čeka da na kolenima odmorim glavu i dozvolim sebi da budem loše. Želela sam da zabacim glavu ka nebesima i kažem sebi da će se sve ovo jednom zvati “juče”. Izazov je veliki ma koliko da ste stabilni. Budila sam u sebi svakim danom tog ratnika koji je bio “opkoljen sa svih strana”. Dala sam sebi izbor.

Časa je ili polupuna ili poluprazna. Ili napadate sa svih strana ili ste opkoljeni sa svih strana. Ili naučite. Ili pobedite. Ne gubim. Tu opciju jedino sebi nisam dala.

U ŠTA SI ILI U KOGA VEROVALA KROZ SVOJE IZLEČENJE?

Najviše sam verovala sebi. Jačala sam iz dana u dan meditacijama, jogom, psihoterapijom. Verovala sam u to da svako od nas ima ogromne potencijale koje ne umemo da iskoristimo. Meditacijom sam došla do svoje suštine. Verovala sam da treba da probudim afirmativnost i ljubav prema sebi. Stajala sam iza žiga da umom pomeramo svaki sled i ishod.

Dozvolila sam sebi da izlečim svoj um, a da doktori leče moje telo. I to je bila dobra sinergija.

KAKVU SNAGU ŽENA MORA DA IMA DA BI SE U OGLEDALU VIDELA BEZ KOSE?

Izuzetan je šok otići kod frizera da vas ošišaju u potpunosti. Sećam se tog dana vrlo dobro. Kada prihvatite svoju dijagnozu, neprihvatanje sebe bez kose ili manjak ljubavi prema sebi na­kon hirurškog zahvata, podjednako je veliki iza­zov kao i kako prevazići definiciju bolesti. Dugim razgovorom u ogledalu, posmatrajući svaki rez nakon hirurške intervencije i svaki milimetar svog novog profila nakon šišanja, zavolela sam i prihvatila sebe i pre nego što sam mislila.

ŠTA TE JE OBRADOVALO U POSLEDNJE VREME?

Naučila sam da se radujem sitnicama. Poslednje što me je obradovalo jesu jaki zagrljaji moje dece i podrška na delu mojih prijatelja i porodice. Humanost koju srećem od kako sam stavila Udruženje na “svoje noge” me potpuno fascinira i daje veru da smo u biti svi zaista takvi. Mada, iskrena da budem, sada živim tako da svakodnevno sebi dozvolim da se obradujem. Raduje me svaka pozitivna misao žena koje prolaze kroz ovu borbu, a koje mi pišu putem Instagrama. Raduje me da motivišem sve te dame i da podstičem rađanje dobre energije.

KADA POGLEDAŠ SEBE SADA I OD PRE PET GODINA, ČEMU SE NIKADA NEĆEŠ VRATITI, A ŠTA JE ONO ŠTO TE OSNAŽUJE I STVARA?

Ne postoji ništa što bih menjala. Koliko god to zvuči kao floskula, ni jedan dan svog života i peri­oda borbe ne bih menjala. Kada imate put kojim idete, budite dovoljno hrabri da podnesete i greške i razočarenja. Na kraju vas sve to dovede do lekcije za koju ste bogatiji. Kao ratnik, ne kao “spavač” kroz život, izvojevala sam ovu bitku sa najlepšim ishodom pored toga što sebe sada smatram zdravom ženom, a to je Udruženje koje je podrška svim ženama koje tek treba da pređu ovaj put.

KOJIM OČIMA GLEDAŠ DANAS SEBE?

Vidim sebe mudrijom da izbegnem st­vari i ljude koji me troše, plemenitijom da kažem “da” kada je to neophodno, odvažnijom da kašem “ne” kada je to preko potrebno. Kada se pogledam u ogledalo, mogu sebi da čestitam jer sam naučila da ne očekujem i ne podrazume­vam. Sa druge strane, jasnije mi je šta od sebe očekujem. Nemam potrebu da pitam za mišljenje ako sam u svoje sig­urna. Nemam ambicija da živim više po tuđoj meri. Samopouzdanje i samosves­nost je nešto sa čim se ponovo rodite kada izađete kao pobednik iz ovakve bit­ke. Ova bitka jeste moje novo rađanje.

TEMA APRILSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „ALHEMIJA ŽIVOTA“. KAKO IZGLEDA TVOJA ALHEMIJA?

Citiraću Paola Koelja čija knjiga nosi na­ziv “Kada nešto poželiš, onda se sav svet uroti da tu želju i ostvariš”.

Poželi. Istraj da ostvariš.

Zatraži. Ali raširi ruke da to i primiš.

Veruj. Ali i vizualizuj kao da već živiš to u šta veruješ.