PUT ALHEMIČARA

PIŠE: SANELA FEKOVIĆ, PSIHOLOG, TERAPEUT PORODIČNOG RASPOREDA, SPECIJALISTA ZA TELO I TRAUMU

Zamislite da ste u čekaonici poput čardaka ni na nebu ni na zemlji, izgubljeni u pros­toru i vremenu. Čekate bes­ciljno jer svako malo gubite iz vida po šta ste došli u tu čekaonicu, koliko dugo još ima do tog nejasnog cilja i ko odlučuje kada stižete na red. Najviše od svega, gubite kon­takt sa cenom čekanja – šta zapravo žrtvujem dok čekam Godoa?

I zaista ne morate mnogo daleko otići u mašti da biste osetili da mi tako čekamo svoje “prave životne šanse”, da stignemo na red, da na­pokon dobijemo ono što nam pripada. A čekajući, propuštamo šansu da bude­mo kreatori života, takozvani alhemičari – oni koji stvara­ju život kroz preobražaj. A to je posebna vrsta magije, rezervisana ne za posebne ljude, već za posebna stan­ja, uzvišene svesti, do koje se dolazi kroz duhovni preo­bražaj. Samim tim, dostupna je svima, jer svi smo rođe­ni sa jednakom količinom zvezdane prašine unutar nas – ta zvezdana prašina ima sposobnost stvaranja, ona transformiše u život, u vred­nost, u uzvišenost, u ljubav – i taj proces transformacije je čista alhemija. Kako je mo­guće da je svima dostupna i zašto toga uglavnom nismo svesni? Pre svega, sva živa bića su stvorena u procesu al­hemije i ta zvezdana prašina nosi sećanje našeg stvaran­ja. Nekada je ta memorija du­boko zakopana i ne dođe do izražaja tako da prestaje da stvara život dalje, jer je negde došlo do stagnacije, do zab­orava. I tada vidimo razlike u ljudima. Neki su stvaraoci, a neki su imitatori prošlosti, zaglavljeni u patnji jer nešto ne mogu da puste. Kada smo na mestu prizemnosti gde je instinkt za preživljavanje u pr­vom, a često i jedinom, planu, tada život prestaje da bude mističan, on postaje previše logičan, prizeman i odvaja nas od dimenzije kreacije. Tada verujemo u lažne al­hemičare, kreatore destruk­tivnih struktura, koji najavljuju ne život, već smrt, ne rast i razvoj, već destrukciju i konf­likt. Bilo bi naivno zaboraviti na aspekat slobodne volje! Svaki alhemičar je slobodan da bira šta će stvarati i kakvu će realnost pustiti u pogon, a to zavisi pre svega od nivoa svesti – koliko je alhemičar uz­višen u svojim poduhvatima. Istinski alhemičari stvaraju ka svetlu, poštujući zakone prirode i snagu života, a oni lažni se uplaše svoje snage i preokrenu je u moć koja razara – tako i oni gube svoju autentičnost i postaju lažni. Međutim, život se nesmeta­no odvija u ritmu kreacije, bez obzira na to u kojoj mi kate­goriji bili. I samim tim je bitno da znamo da je život veći od nas i da će nastaviti da bude bez obzira šta mi odlučili. Zato je važno da znamo da smo smrtni i da živimo sada, jer nas život neće čekati. Ako želimo da budemo istinski alhemičari, neophodno je ne­koliko koraka.

Vreme stvara promenu u skladu sa našim fokusom i ciljevima i te promene nose sa sobom sećanja na naše neostvarene želje i potrebe, kao i sećanja na to da li su prikladne odgovornosti preu­zete u prošlosti ili ne. Kada donesemo bilo koju odluku u životu, postajemo odgovor­ni za nju i važno je da stane­mo iza nje – to je prikladna lična odgovornost. Alhemija porodičnog stabla u 21. veku izgleda kao pačvork (patch­work), jer su glavni sastojci njene kreacije sve ono što tre­ba da bude transformisano iz nezavršenog u završeno. Sve što nije prihvaćeno, sve trau­me koje su ostavile trag zime u srcima, sve tajne koje su ostale pod velom, sve želje i potrebe koje su ostale neost­varene, sve odgovornosti koje nisu prikladno preuzete… sve su to energetski oblici (frag­menti) koji stvaraju pačvork porodice danas. Svaki od tih fragmenata nose buduća pokoljenja zarad mira i rav­noteže u porodici. To je za­kon prirode i to je uvek tako i nije fer, već je u skladu sa održivim životom. Tim putem se stvorila i nova alhemija porodice. Tako je stvoren i novi svetski poredak – sat­kan od nezavršenih, a ne od nesavršenih, što samim tim znači da mi koji danas živi­mo na Zemlji nismo uopšte ni autentični ni originalni, već smo satkani od nezavršenih poslova i neostvarenih želja naših predaka. Ako veruje­te u karmu, možemo se i na nju nadovezati i shvatiti da mi danas živimo zbog prošlih života koji nisu ostali završeni u miru. Imajući sve to u vidu, kako onda da imamo nadu da će dan mrmota prestati i da li ćemo ikada imati priliku da živimo svoj autentični put i iskazati svoj originalni poten­cijal kroz doprinos svetu. Na sreću, postoji način!

Zamislite da je put alhemičara, poput šina, dvokrak – jedna šina vodi u prošlost, a druga u budućnost, ali postoje istov­remeno u vremenu i prostoru i jedino zajedno stvaraju pu­tanju po kojoj putuje naš voz života. Tako se, s jedne stra­ne, možemo suočiti sa ličnom ili predačkom prošlošću – kada je u potpunosti prihva­timo i ostavimo tamo gde je i začeta, možemo otpustiti teret ponavljanja tuđih sudbi­na u spiritualni zaborav. Tada postajemo prisutni, ovde i sada, rasterećeni nepotreb­ne memorije prošlosti. Druga šina ide u pravcu budućnosti i njen zadatak je da nam otvo­ri puteve životne službe tako što ćemo u svakodnevnoj duhovnoj praksi sretanja sa sobom osvestiti ko smo, šta je naša svrha i kuda idemo. Ta duhovna praksa treba biti jasna i konstantna i povezana uz neku tradiciju ili način koji svaka individua prepoznaje kao svoj duhovni put i kontakt sa onostranim koji nam zapra­vo pomaže da osetimo sebe, svoju suštinu – to i jeste put. Tako da, šta god da izabere­te, važno je da ste posvećeni nečemu uzvišenom i da post­oji jasnoća u tom kontaktu, inače… ne zaboravite, univer­zum je šarolik i naše povezi­vanje može isto tako doneti odgovore, poruke i senzacije koje baš i ne pripadaju našoj šini budućnosti. Zato, oprez­no sa duhovnom praksom – cilj je naći sebe, a ne nekoga ko želi u nas da se useli i da kroz nas živi i dela. Kada se te dve šine usklade – istovreme­no puštamo prošlost da ost­ane iza nas, dok se krećemo ka našem izvoru i dela nam stvaraju novu budućnost, bez projekcija koje stvaraju repri­ze prošlosti – mi smo onda na pravom mestu i u pravom vremenskom trenutku – ovde i sada. I tako postajemo alhemičari svog života, svoje realnosti, ali takođe imamo svoj doprinos svetu. Često se ljudi osete ugroženima kada dođu u dodir sa drugačijom istinom ili realnošću nekog drugog bića i počne borba za dominaciju koja vuče koren iz bazične nesigurnosti u sebe i svoju istinu. Negde u dubini osoba koja stvara situaciju konflikta ne veruje sebi, ne voli sebe i svoju realnost, pa je nameće drugima kroz do­minaciju. Samim tim, domi­nacija je potreba za potvrd­om. U takvim situacijama staje život i počinje projekcija prošlosti sa mesta nesigur­nosti i nemoći. Ako svesno i budno ulazimo u konfliktna iskustva, to ne mora nužno biti problem, jer konstruk­tivni konflikt može biti naša alatka za rast. Taj potencijal zavisi od naše prisutnosti i ni­voa svesti. U konstruktivnom konfliktu možemo iznova naučiti kako da se osećamo sigurno, prihvaćeno i voljeno i onda naš svet postaje sigur­no mesto za rast i razvoj; ali ne samo nas, već za sva bića. Ta vrsta ljubavi je bezuslov­na, kao da je svako biće pred nama sveto i vredno u svojoj autentičnosti. Tada postaje­mo alhemičari koji stvaraju uniju iz podeljenosti – a to je alhemija života koja nam je u ovom trenutku najpotrebnija.

Zato je bitno da rešimo svo­ju prošlost, ličnu i kolektivnu, kroz duboko prihvatanje i da se u svakodnevnom susretu sa sobom srećemo sa isti­nom o svojoj suštinskoj snazi, snazi koja stvara i otvara vra­ta života. A to nije malo, to je čitav univerzum na dlanu.