PIŠE: IVONA MILIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Toliko puta smo žudeli za promenom, drugačijom slikom sebe u spoljnjem svetu. Sada, u uslovima prinudne izolacije, svi imamo priliku da upoznamo bolje sebe, spoznamo gde smo, gde želimo da stignemo i da li nam je nužno promeniti se na tom putu. Novo okruženje i promene oko nas dovode do potrebe da se promena desi i na unutrašnjem planu. Čovek se teško odlučuje na promenu i najčešće neki spoljašnji impuls nametne unutrašnju želju za promenom. Da li smo impuls želeli baš u ovom obliku? Sigurno ne, ali opomena uvek i dođe u nekom obliku koji je nemoguće predvideti i ne uzeti za ozbiljno. Impuls za promenom uvek uzme formu koja nedvosmisleno kaže – došlo je pravo vreme i nema više odlaganja.
Razmišljam o tome dok u rano jutro sedim na terasi svog doma i u trenutku prepoznajem da je došlo vreme da sve što sam do sada stavljala pod tepih treba da izađe na svetlo dana. Dato mi je vreme da pomerim otirač, istresem ga, pogledam u oči strahove i izgovore nataložene ispod njega. Hrabro se suočim sa njima i kažem: prošlo je vaše vreme. Prihvatam šta sam od vas naučila i puštam da vetar sa vama odnese i dugogodišnji talog i teret koji ste stvorili. Gledam kako vetar nosi prašinu opterećenja i kamenčiće spoticanja, prašnjave izgovore za sva moguća odlaganja u visinu gde više moj pogled ne doseže… zažmurim i vidim kako se stapaju sa tamom svemirskih maglina. Otvaram oči i pogled pada na procvetalu šljivu ispod moje terase koju sam svojom rukom sadila i negovala, prizor me ispunjava zadovoljstvom i radošću, shvatam poruku: sve će proći i život će pobediti. I bez moje volje i znanja zašto nametnu mi se sećanje na Jevanđelje po Mateju koje prenosi sledeću priču:
Carstvo je nebesko kao zrno gorušičino koje uzme čovek i poseje na njivi svojoj, koje je istina najmanje od sviju semena, ali kad uzraste, veće je od svega povrća, i bude drvo da ptice nebeske dolaze, i sedaju na njegovim granama.
I shvatih poruku: Doći će novo vreme. Biće novo u svakom pogledu, jer će ljudi, posao, izazovi i sve u okruženji biti drugačije. Ono što je najvažnije FOKUS će biti drugačiji.
Ljudsko postojanje je dragoceno – tek kada se oslobodimo svojih automatskih reagovanja, shvatamo njegove neograničene mogućnosti. Potrebno je da samo nađemo tiho mesto u sebi koje leži van domašaja navika, da dođemo u dodir sa svojom stvarnom prirodom i zatim negujemo njen rast. Pogledaj, oslušni, promisli. Šta ti želiš? Šta misliš? Šta osećaš? Da li staze kojima si išao vode u predele gde želiš da dođeš i da li ti se dopada to gde ideš? Da li je vredno? Ako jeste i duboko u sebi znaš da si na pravom putu, iskoristi ovo vreme da predahneš, dobro osmotriš oko sebe i još bolje trasiraš put ka vrhu koji nazireš i kome stremiš. Ako pak na svom putu nazireš neki tesnac, mrak i tminu koju ne želiš, onda stani i razmisli. Da li je možda neki drugi put bolji? Ako duboko u sebi dobiješ impuls za promenu pravca, usudi se da promeniš kormilo i usmeriš kurs u nekom drugom pravcu gde te vodi unutrašnje ja, jer unutrašnje biće u tebi sigurno prepoznaje iskreniji i pravi put. Možda to nije baš najsigurniji put, ali sada bar imaš vremena da se spremiš za izazove koji te čekaju, nađeš resurse, usvojiš alate i znanje koje ti treba da dođeš do željenog cilja. Iskoristi ovo vreme kao šansu za promenu u novo ja u novom svetu koji nas sigurno sve iščekuje. Jer novi svet će nužno biti drugačiji, a da li će biti i bolji to zavisi od svih nas. Do nas je da osvestimo da promena, kako spolja, tako i iznutra, vodi transformaciji koja može iznedriti neko bolje sutra i na nama je da odlučimo da li ćemo tu šansu iskoristiti.
