NJENIH RUKU DELO ILITI UPOZAVANJE SEBE

PIŠE: MARIJA TRKULJA

Poslednjih meseci svedoci smo veoma teške si­tuacije na svetskom nivou izazvane novim viru­som. Ovako nešto niko nije mogao da predvidi i da ubeleži u svoj planer. Cela planeta stavljena je na pauzu dok se problem ne reši. Svima koji su u mogućnosti savetovana je samoizolacija, a negde je (kao kod nas) i kontrolisana policijskim časom.

Ono što je izolacija donela većini nas (jer ima i ljudi koji jednako obavljaju svoje radne obaveze kao da nije vanredno stanje i na tome smo im jako zahvalni) je VREME – da sa njim učinimo šta nam je volja. Za mene je ovo značilo VREME da uradim nešto za sebe, što me ispunjava i u čemu uživam.

Drugi su uvek sa uzdahom govorili kako je divno to što se bavim tako kreativnim poslom. I zaista jeste divno biti modni dizajner, ali to sa sobom nosi i mnogo teškoća. Tržište je dosta nepovolj­no za male proizvođače, pa smo često prinuđeni da pored tog predivnog posla radimo još nekoli­ko drugih. Tako sam se obrela u edukaciji i radu sa decom. Osnovcima držim likovne radionice u jednoj beogradskoj školi, a takođe i radionice fotografije za decu u Fabrici Fotografa – školi fotografije moje prijateljice i učiteljice Aleksan­dre Popović. Nakon što je modni brend Belgrade Workshop, za koji sam radila 10 godina, prestao da postoji, moji dodatni poslovi postali su glavni. I nisam se žalila, edukacija je nešto u čemu uži­vam i prihvatila sam da se ja sada time bavim. Ali nešto je nedostajalo…

Neposredno pred objavljivanje vanrednog stanja sa decom sam imala radionicu oslikavanja ma­rama kao poklon mamama za 8. mart. Marame su izgledale jako lepo, preko svih očekivanja, i ja sam shvatila da cela stvar ima veći potencijal. I dok su ostali u panici jurili brašno i toalet-papir, ja sam jurila materijale, boje, rajsferšluse… Ideja je bila da od ručno oslikanog materijala, svetle, najčešće bele osnove, šijem bogate suknje na falte, vesele i letnje. Shvatila sam da sada imam dovoljno VREMENA da se tome zaista posvetim.

I potrebno je vreme. Izrada jedne takve suknje je dugotrajan proces. Od skice do konačne realiza­cije sve se i po više puta promeni. Najzahtevniji deo je oslikavanje materijala. Da bi konačni re­zultat bio dobar (na moju radost često bolji od prvobitno zamišljenog), potrebno je uraditi veliki broj proba na isečcima materijala (da ne pomi­njem da se ista boja različito ponaša na različitim materijalima). Pa i kada dođem do „konačnog re­šenja“, često budem iznenađena kada ga vidim na velikom parčetu platna, posle čega obavezno promenim zamišljenu formu suknje.

Nakon oslikavanja, uključujem svoj mali šivaći pogon sačinjen od ravnoštepajuće i overlok ma­šine, stare krojačke lutke, daske, pegle i neizo­stavnih zlatnih makaza. Kad sam sastavila prvu suknju i poželela da se pohvalim, shvatila sam da postoji mogućnost da je čak i u toku ovog vanrednog stanja neko poruči (što se naravno i desilo). U čemu da je dostavim, u kesi iz Maxi­ja? Brzinski sam se dosetila da mogu sama da napravim ambalažu, i to veoma originalnu, i tako je sada svaka upakovana u ceger (od istog materijala sa identičnim motivom) koji može biti i modni detalj. To me je zaista obradovalo, jer sam shvatila da sama pratim i sprovodim sve faze izrade jednog odevnog predmeta. Ovo je kompletno mojih ruku delo.

Zapravo, isplivalo je moje decenijsko iskustvo u mod­nom biznisu. Sa ove distance, shvatila sam koliko sam toga naučila sedeći sa krojačicama u proizvod­nji, da problem ne posmatram kao tragediju već kao izazov, da znam ponešto i o marketnigu. To me je do­datno ohrabrilo i dozvolilo mi da se kreativno razma­šem.

Ova pauza koja je nastupila u životima svih nas za mene nije besmislena. Vratila me je onome što ja u biti jesam. Edukacija je divna i zaista me inspiriše, ali sam zanemarila svoj stvaralački deo, a kad zane­marimo deo sebe, osećamo patnju. Neizmerna sreća je kada ugledam gotov proizvod koji je nekada bio samo ideja. A eksperiment i dalje traje i ja uživam u iščekivanju rezultata.

Možda sve ovo zvuči kao eskapizam. Možda je ovo za mene bio samo pravi trenutak u kom su se sve kockice sklopile. Možda nema nikakve veze sa izola­cijom, ali mi je drago da sam ovo VREME iskoristila da sebe ponovo upoznam.