NEKO JE RUŽA, A NEKO DIVLJI POLJSKI CVET

Bila jednom jedna povučena devojčica, koja je volela da provodi leta na poljani sa raznobojnim poljskim cvećem, gledajući u nebo i dajući značenje obliku oblaka. „Gle, ovo je slon… a ovo je šolja čaja od kamilice… a ovaj oblak podseća na bebu…“, govorila je svojim mačkama i lutkama.

Kada je porasla, upoznala je dečaka čiste duše. Sanjala je da će se udati za njega i zajedno su, u ljubavi, od tada, do sada.

Želela je da ima sina Nikolu i ćerku Nektariju. Želela je svoju decu, svim srcem svojim, svom dušom, celim bićem. Nakon godina iščekivanja, želje, vantelesnih oplodnji, ostala je trudna. Nosila je trojke. Bila je presrećna: pored Nikole i Nektarije, rodiće i Marka. Jednoga jutra, sanjala je gavrana kako joj kljunom kljucka na prozor, probudila se i prokrvarila. „Otišlo je, sve je otišlo, žao mi je“, čula je reči doktora.

Praznina.

U srcu, u stomaku – praznina.

Od tada, šta god da je uradila, praznina se nije smanjivala, bila je sve veća i veća…

… sve do jednog leta.

Šetala je poljem prepunim poljskog cveća. Pogledala je cvet rusomače, onaj cvet čije je listiće kidala kada je bila mala, govoreći: „Voli me, ne voli me, voli me…“ Prišla je cvetu. Klekla je. I… nešto se dogodilo, ni sama ne zna šta. Misli su stale. Vreme je stalo. Jednostavno je gledala u lepotu ovog poljskog cveta, u njegove srcaste listiće, u njegove prelepe cvetiće.

Zaplakala je od lepote: lepote cveta, lepote trenutka, lepote života.

Setila se jedne haiku pesme:

„Pored živice
– pogledaš li pažljivo:
cvat rusomače!“

Osetila je život u sebi, osetila je ljubav kako popunjava prazninu u njoj. Osetila je punoću. Ispunjena ljubavlju, imala je uvid: „Da, ja sam ovaj divlji poljski cvet. Da, ja nisam ruža – iako sam želela da budem ruža. Ja sam rusomača! Da! I ja sam podjednako vredna i lepa kao bilo koji drugi cvet.“

„Ja, ovakva kakva sam, savršena sam, jer Bog ne greši. Ja sam savršena, i ti si savršena, i ti si savršen, i rusomača i ruža su savršene.“

Znala je da se iscelila.

Znala je da će sa sobom poneti sećanje na sve boje ovog letnjeg dana i na ovaj poljski cvet kada dođe trenutak da duša napusti ovaj svet.

Danas je ta žena isceliteljka, ispunjena svrhom i smislom, čarobnica koja vodi svoje klijente – „decu svoje duše“ – da idu putem svoje svrhe i da ispune sopstvene živote ljubavlju i smislom.

Zahvalna sam Bogu što sam ta isceliteljka – ja. Zahvalna sam svojoj duši što je izabrala ovako sočno iskustvo života.

Iako je neko ruža, a neko divlji poljski cvet, ipak, svi smo na ovaj raznobojni svet došli da se kroz različita životna iskustva prisetimo svoje prave prirode, a to je da je svako od nas u svojoj suštini čista, bezuslovna ljubav.

Volim te,
Ivana Rašić