MOJI TRENUCI, MOJ ŽIVOT, MOJA LJUBAV, MOJA SREĆA

PIŠE: IVANA ZDRAVKOVIĆ

Često se za radost kaže da je stanje sreće, us­hićenja, nečeg prijatnog, neobuzdanog, blažens­tva… Mi se dakle ne sećamo dana, tih događaja, sećamo se samo trenutaka.

A “sreća “je u svakom takvom trenutku. Naš život je taj trenutak.

Šta je onda sreća?

Možda je to sasvim jednostavna stvar, možda se sastoji od količine slobodnog vremena koju mo­žemo da posvetimo sebi i bližnjima?

Uveče, pred spavanje, razmislite dobro da li ste možda uradili neko dobro delo, neku ponudu mira, da li ste nekome izmamili osmeh na licu, da li ste rekli isceljujuće reči?

Da li ste se oslobodili besa i ljutnje? Jeste li se opustili? Da li ste nekoga voleli, želeli, poljubili? Ako je odgovor DA, onda je to SREĆA.

Valjda je tako i sa uspomenama. Skloni ste da volite ono što znate, što vam je blisko. Zato voli­te da gledate svoje stare slike. Tu nalazite sreću koja vam je poznata.

Nikad ne znamo šta nas čeka iza ugla, sledećeg dana, meseca, godine… Mi se trudimo i pokuša­vamo da se pripremimo za budućnost, ali uvek će biti stvari za koje nismo spremni. Čak i stvari za koje znamo da nas čekaju će u jednom trenut­ku biti iznenađenje i osećaćemo se nespremnim. Zato čuvajte ljubav u svom srcu. Život bez ljubavi je kao biljke koje ste zaboravili da zalijete. Uve­nuće nesrećne.

Ja sam od detinjstva imala “Čarobnu kutiju” u kojoj sam čuvala sve svoje male najdragocenije želje u životu. Želje traju večno, a da li se ostva­ruju? Zašto ne pokušate i sami? Od vas zavi­si. Kako? To vam predstoji da otkrijete, polako, korak po korak, ne žurite, možda uplašite svoju SREĆU.

RADOST se ne uči, nema roditelja, škole, prijate­lja, poznanika, koji će vas učiniti srećnim bez vas samih. RADOST ne može biti forma.

“Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan”, kaže stara poslovica iz Gruzije, “onda se dobro napij! Ako želiš da budeš srećan godinu dana, zaljubi se u lepu ženu. Ali ako hoćeš da budeš srećan celoga života, onda pij dobro vino sa starim pri­jateljima!”

Neki od nas su i proverili…

Sreća je prevrtljivo stvorenje, nekima stalni prati­lac, dok se potpuno skriva od drugih.

Ona je meni bila čest životni pratilac kroz detin­stvo, mladost, moju porodicu, decu, profesional­no, ali ponekad i neuhvatljivo stvorenje, kad sam morala i da se borim za nju i to opasno, do suza.

A nekada ta radost, sreća sedi među nama, samo treba da je prizovemo i da kažemo – do­bro došla, SREĆO!

Neću spominjati koliko nekad kasni njen dola­zak. Zato, nemojte se obeshrabriti, idite upor­no za svojom radošću, srećom.

Moji najradosniji trenuci u životu vezani su za moju ljubav, za moju veliku i malu decu, za moju porodicu. Najveće osećanje radosti doži­vim kad vidim ljubav i sreću u njihovim zenica­ma. Rođenje deteta je izuzetna radost i sreća.

A tu su i mnogobrojni dragi prijatelji, dobra mu­zika, knjige, umetnost, filmovi… Priroda me neobično ispunjava srećom, ja imam “zeleni palac”, tu često nalazim svoju utehu, smire­nost, sreću. Još bih pomenula i moje drage pse, imala sam ih puno u životu, delili su sa mnom i srećne i tužne trenutke.

Postoje trenuci koje pamtimo čitav život. Da li su oni upisani u našim srcima, u duši, u geni­ma… ko bi to znao? Često imamo “déjà vu” utisak, a to je neka mala sreća koju nosimo u sebi. Kada se nađete na nekom mestu koje će vam oduzeti dah svojom lepotom, pa zar to nije sreća?

Ko smo mi zapravo? Niko ne zna ko je on sve dok mu život nije ugrožen ili mu se ne da vlast. Kada u sebi pomirimo sve prijatno i neprijatno, a lično doživljeno, možemo računati na mir, is­punjenost, sreću.

Zapamtite, radost čine male stvari.

Bogu nisu potrebna “mala srca “za svoje po­slanike, stoga budite hrabri, plemeniti, darežlji­vi i bićete nagrađeni, jer radost u životu treba da ima svrhu.

“Treba da budemo radosni. Ako radosti nesta­ne, zapitajmo se u čemu smo pogrešili.” Lav Nikolajevič Tolstoj