PIŠE: ALEKSANDRA NINKOVIĆ-TAŠIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Otkrivati istoriju nauke znači otkrivati privatnu istoriju izuzetnih ljudi, njihovih nemirnih sudbina, odrastanja, strahova i ljubavi. Kakvi su ih zanosi vodili ka njihovim naučnim spoznajama?
Šta im je pisalo na duši ponekada je bilo podjednako važno kao i to šta su nosili u umu.
Kada ste u potrazi za srcem, vi pronalazite Mihajla Pupina.
Čitav život jednog od najvećih umova nauke može stati u reč Ljubav. Ljubav prema domovini, majci, životu, ženi, rodnom mestu, nauci, svojim učenicima, deci. I tu lista tek počinje.
Njegova je ljubav motor delatnog, korisnog života. Čitav život darovati druge može se samo s velikom ljubavlju. Zbog toga ne čudi kada Pupin piše direktoru Narodnog muzeja dr Vladi Petkoviću:
Vi kažete: “Biću slobodan predložiti da Vam se kao rodoljubu i dobrotvoru ukaže priznanje dostojnim odlikovanjm” Molim Vas najljubaznije da to nikako ne činite, jer ja ne primam nikakva odlikovanja za male poklone, koji mi može biti čine još više zadovoljstva nego onima koji te poklone primaju. Molim Vas da budete uvereni da što god ja činim sad i što ću može biti docnije učiniti za narodni muzej, izraz je moje čiste ljubavi prema ovoj skromnoj ustanovi koja je za vreme rata toliko stradala.
Nauka je za njega ljubav prema večnoj istini, čak i mašine u Pupinovim zapisima imaju dušu, jer ih pravi čovek. Jednostavnost velikog genija i njegova želja da svet učini boljim ispisuju jedno od najbogatijih nasleđa u istoriji nauke.
Svoj privatan život nije isticao, nije ostavio jasan trag o tome koga je sve voleo, ko je bio član njegove porodice u Americi. Autobiografija koju je čitao ceo svet, nije imala zadatak da govori o svakodnevnom životu, već je pisana sa ciljem da Amerikancima predstavi, kako to sam Pupin kaže u pismu idvorskom parohu, srpski narod i srpsku majku. Ona je bila tu da motiviše i ulije snagu, a ne da nam otkriva detalje iz privatnog života. Tako da tek danas, osamdeset i jednu godina nakon Pupinove smrti, posle mnogo traganja, mi saznajemo da je puno ime njegove ćerke bilo Varvara Ivanka Pupin, da je žena Sara Katarina Džekson bila udovica kada je upoznala Mihajla Pupina, i da je o dečaku i devojčici koje je dovela sa sobom u brak, Frederiku Džozefu i Meri Virdžini Agate, Pupin brinuo s očinskom ljubavlju. On ih je i posle majčine smrti pripremio za život, brinući o njihovom školovanju, ženidbi i udaji. Podaci o nevoljma u koje je upadala mlada Vava, kako je Pupin zvao svoju ćerku, o njena dva braka, razvodu, životnom stilu, važnim datumima vezanim za živote dece iz prvog braka Pupinove žene, saznajemo zahvaljujući štampi početka veka, velikim, poznatim novinama, ali i lokalnim listovima, čije su arhive pravo blago ako želimo da pogledamo Mihajla Pupina izbliza.
Zrelog Pupina prati i jedna glasina tokom kasnijeg života. Pričalo se da je gajio nežnu ljubav prema gospođi Helen Dženkins. Ono što sigurno znamo je da je ova bogata žena, filantrop i mecena, zahvaljujući Pupinu, zavolela srpski narod. Dala nam je komad svog bogatstva, čak i jedan delić Menhetna. Ipak, danas možemo reći da je čovek većeg srca od uma imao dve ljubavne priče koje su izdržale test vremena. Voleo je svim srcem svoju suprugu, najveća kriza u životu bila je njena smrt. Ali i saznajemo da su dva velika imanja u Norfolku bila spojena tajnim kanalima, kojim su otvarali put jedno ka drugom bogata i dobra udovica Dženkins i Mihajlo Pupin.
Od pogleda ka zvezdama koji je Pupin smatrao izvorom najuzvišenije inspiracije, pa sve do stola za kojim je ručavao, ispisuju se ljubav i zanos. Zabrinuti Nikola Tesla piše konzulu kraljevine SHS u Njujorku da je Pupin bolestn, a da ga ne sluša ništa. Neće da ostavi ni vino, ni suvo meso koje toliko voli, a koji ne prijaju njegovom narušenom, radom i godinama, zdravlju.
Voleti život i osećati da je on samo put od fizičke do duhovne realnosti – to je Mihajlo Pupin.
Idvorski pastir koji čuva goveda – i to je Mihajlo Pupin.
Čovek koji se smatra ocem telekomunikacija i elektronike – i to je Mihajlo Pupin.
Na skupu u velikoj američkoj naučnoj instituciji, dok je 1932. primao medalju Džon Frica, istakao je da čovečanstvo još nije stiglo do najveće pokretačke sile u duhovnom svetu – sile ljubavi.
Rezonanca srca i uma, njihov savršen sklad – to je možda najviše Mihajlo Pupin.
