PIŠE: MARINA BUGARČIĆ
Koliko si spreman da izgubiš da bi dobio sebe? Koliko si sebe spreman da daš da bi dobio sebe slomljenog toliko da ne postoje šanse da se kasnije popraviš? Zamisli, neko dođe i kaže ti: “Vidi, ovo je vaza, zlatna je, vredi kao ceo svet. Ta vaza si ti, uzmi je, baci je i od siline tog udarca zavisi koliko ćeš sebe dobiti za sebe.”
Koliko bi jako bacio vazu?
Koliko bi poštedeo sebe?
Koliko bi tvoj strah radio za tebe?
Da li bi je uopšte bacio ili bi je držao u staklenoj polici zaštićenu od prašine i svega? Zaštićenu od života koji se dešava oko tebe, dok ti sediš i posmatraš tu policu. Zaštićenu od ljudi, ljubavi, ciljeva, želja, strahova, ostavljanja, od životne trampe…
Znate, danas je sreda. Dan kao i svaki drugi i vama koji čitate ovo u principu taj podatak ne znači ništa. Posle srede dolazi četvrtak. A posle četvrtka? Duško Radović je napisao: “A šta na kraju četvrtka? Petak. Na kraju svih krajeva? Uvek je novi početak.”
I sad taj početak. Kako uopšte početi?
Bilo bi licemerno od mene da ne odgovorim na svoja pitanja.
Dakle, ta vaza. Ta zlatna vaza koja vredi kao ceo svet. Bila je na polici. Bila je na podu. Bacala sam je. Bacala sam je svaki put sve jače i svaki put lepše sastavljala. Sednem, pa počnem od dna, jer ne možeš krenuti od vrha. Onda vezuješ niti koje krenu da se prepliću svaki put sve jače i svaki put misliš da si je armirao kao što se armira beton. Ako se dobro sećam, u spoju betona i armature beton ima zaštitničku ulogu, tom betonu se otpornost povećava kako vreme prolazi. E, tako je i ta vaza bila jaka sve dok nije došla igra žmurke. A ta igra, bila je to lepa igra. Igra žmurke kad sakriješ sebe od svih. Samo, u toj igri žmurke kad sakrijete sebe od ostalih ne budete svesni da ste sakrili i sebe od sebe. Negde, ko zna gde i ko zna kad, sklonila sam sebe. Sad, evo, posle toliko godina igranja žmurke, da bih mogla ponovo da pronađem sebe, morao je da me pronađe neko drugi. A kad me taj neko pronašao, došao je jedini logičan sled okolnosti. Vaza je morala da pukne. Morala je da pukne tako da bude nemoguće sklopiti je. Tako da se i ti olupani delovi pretvore u prašinu koju prikupiš na neki papir i uz poštovanje i bez straha baciš u more (planinu, šumu, gde god želiš).
Kad završiš sa tom trampom, ostane ti papir, a papir trpi sve. Onda taj papir postane more. Taj papir da novo more, jer je “moje more razlivena tinta” kako je već otpevao Giboni.
I sad vama koji čitate sve ovo može da deluje kao skup nabacanih reči, ali zapravo te reči daju nov početak. Te reči ostavljaju šablone tamo gde im je mesto. Ostavljaju ih u prošlosti. Te reči teraju strahove i daju nove snove. Te reči pomeraju planine i vode do mora. Te reči… te reči nateraju da osećaš. Da osećaš ljude, ideje i da dozvoliš sebi da budan sanjaš.
Mogu ja ovako u nedogled, ali eto napraviću pauzu ovde sa tim mojim rečima, jer ovo je ipak tek početak. Zato sad ide jedna priča. Priča koju sam davno pročitala i koja savršeno opisuje promene, osećaje, ideje, snove, sve ono što prati ovo septembarsko izdanje.
Hese je napisao:
“Bio je jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. Sasvim se povukao u svoju dušu i mislio je da će sagoreti od ljubavi. Svet je za njega bio izgubljen, nije više gledao plavo nebo i zelenu šumu, potok mu više nije žuborio, harfa mu nije zvučala…
Ali ljubav mu je rasla…
Tad je osetio kako je ljubav u njemu sažegla u njemu sve drugo, pa je postala silna i vukla i vukla…
Ali kad je stala pred njega, bila se sasvim preobrazila, i on je sa jezom osetio i video da je sebi privukao sav izgubljeni svet.”
Eto, tako valjda počinju priče. Tako valjda počinju bajke za one koji u bajke veruju. Tako dolazi do promene.
Onda kad budeš spreman da ostaviš sebe bez kalkulisanja i igranja. Onda kad si spreman da daš sebe i da ne razmišljaš da li ćeš nešto dobiti. Onda kad daješ i daješ i daješ…
Onda privučeš neki novi svet koji je izgleda uvek bio tu, samo ranije nisi bio spreman da vidiš sve to. Onda kad se odvojiš od sebe nekad neodlučnog.
Onda…
Onda zapravo vidiš boje.
Danas je sreda.
Sutra je četvrtak.
“A šta na kraju četvrtka? Petak. Na kraju svih krajeva? Uvek je novi početak.”
