PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: LENA SLADOJEVIĆ
FOTOGRAFIJE: LENA SLADOJEVIĆ
LENA SLADOJEVIĆ, NOVINARKA, ZALJUBLJENIK U DUHOVNO, U ČASNO, U LEPO, UPUTILA SE NA PUT „KOJIM SE REĐE IDE“, ALI SE KRENE U ONO ŠTO SE VERUJE. PUT ZA SANTIJAGO JE BIO NJEN IZBOR. KRENULA JE PUTEM HODOČAŠĆA.
PUT ZA SANTIJAGO (ŠP. CAMINO DE SANTIAGO) JE RUTA KOJU PRELAZE HODOČASNICI IZ ŠPANIJE I CELE EVROPE KOJI VODI U SANTIJAGO DE KOMPOSTELU, GRAD GDE SE NALAZE MOŠTI SVETOG APOSTOLA JAKOVA. TOKOM CELOG SREDNJEG VEKA, SANTIJAGO DE KOMPOSTELA JE BILO VRLO POPULARNO HODOČASNIČKO ODREDIŠTE, TE JE NA OVOJ TRASI IZGRAĐENO OKO 1.800 GRAĐEVINA, VERSKIH, ALI I SVETOVNIH, OD VELIKOG ISTORIJSKOG ZNAČAJA. PUT JE ODIGRAO TEMELJNU ULOGU U PODSTICANJU KULTURNE RAZMENE IZMEĐU IBERIJSKOG POLUOSTRVA I OSTATKA EVROPE U SREDNJEM VEKU. ON OSTAJE SVEDOČANSTVO SNAGE HRIŠĆANSKE VERE MEĐU LJUDIMA SVIH DRUŠTVENIH SLOJEVA IZ CELE EVROPE. KASNIJE JE ZANIMANJE ZA OVO HODOČAŠĆE OSLABILO, ALI U DANAŠNJE VREME PONOVO MU SE VRAĆA POPULARNOST.
Danas se ljudi, uglavnom, odlučuju da krenu na ovaj put kako bi simbolično obeležili neki deo svog života i pronašli duhovno ispunjenje. Veliki je i broj planinara, ali i putnika koji su samo željni avanture. Svake godine, oko 100.000 hodočasnika koji dođu peške, na magarcu ili konju, iz oko 100 zemalja, traže potvrdu koja se zove kompostela, koja se dodeljuje na osnovu hodočasničkog pasoša ispunjenog pečatima gradova kroz koje su prošli na svom putu do Santijaga de Kompostele. Pasoš je dokaz da su prošli putem koji je Asocijacija hodočasnika Svetog Jakova priznala kao jedini zvanični put. Broj hodočasnika je sigurno još veći, jer ima mnogo njih koji ne traže potvrdu. Ona se daje samo onima koji je traže iz religioznih razloga.
KOLIKO JE TRAJALO PUTOVANJE?
Ukupno 35 dana, uz jedan dan odmora u Leonu i dva dana u selu, odnosno “eko-komuni” Matavenero koje se ne nalazi na ruti Kamina, a do kojeg sam takođe došla peške i to 38 kilometara kroz šumu.
Prosek pešačenja je 20 kilometara dnevno, najmanje što sam jedan dan napravila je 17, a najviše 38 kilometara. Ustaje se rano i onda uglavnom uz pauze pešačenje završite u podne, smestite se u čuveni smeštaj za hodočasnike “alburgue” i imate dovoljno vremena da odmor, kuvanje, pranje veša, čitanje.
DO KAKVIH SI SPOZNAJA DOŠLA KORAČAJUĆI NOGU PRED NOGU? DA LI JE PUT BIO MEDITATIVNI?
Spoznaja je bila da je čovek kao biće mnogo jači nego što misli. Kad god je bilo teško razmišljala sam o svojim precima, kakve su oni živote vodili i koliko je nama danas puno toga dato u zoni komfora, toliko nam je i oduzeto. Čovek današnjice kopni i vene pred ekranima, tražeći parking, u saobraćajnoj gužvi i čim se odmetne ovako u hajduke (makar to bio i jednodnevni izlet u šumu) shvati da mu je to ukodirano od iskona. Izuzetno meditativno je pešačiti tolike daljine jer stavite misli u prazan hod i sve ti je prelepo, ždrebica i njeno ždrebe, igra rakuna, zmija dok osvajački gamiže, sve, sve kao u pesmi Zmaja “Ala je lep ovaj svet”.
ŠTA SI SVE PONELA U SVOM RANCU?
Ponela sam toplu jaknu (najpametnija odluka), vojničke i lovačke čarape od vune, zahvaljujući kojima sam prošla 900 kilometara bez ijednog žulja, majice kratkih rukava, jedne pantalone i bermude, gorionik, šerpicu, mali gas i šolju jer sam spremala sebi doručak i kafu uglavnom u šumi. Dedin nož, očevu britvu, Kindle za čitanje knjiga. Vrlo važno je naglasiti da se taj teret nosi svakodnevno i preporučljivo je nositi 10 odsto svoje težine. Kod mene to nije bio slučaj i sa svojih 53 kilograma nosila sam nekad i po 14 kilograma u rancu zbog dodatne hrane.
HODOČAŠĆE KAO IZBOR, KAO POTREBA?
Bila sam nebrojeno puta na hodočašćima na Kosovu i Metohiji, ali samo autobusom i znala sam da tamo nije moguće i nije bezbedno da ovako idem sama peške od sela do sela, ali i manastira, a ja sam baš to želela. Hodočašće kao poziv i za verujuće, neverujuće, za agnostike, pa čak i sportiste koji u tome samo vide izazov, jer se pre ili kasnije svi susretno sa svojim duhovnim bićem.
KO JE LENA SLADOJEVIĆ NAKON PREĐENOG PUTA?
Nažalost, prošla sam kroz oluju u prethodnom periodu, koja je počela sa gubitkom oca od korona virusa, a onda su se kao stampedo izređale i druge nevolje. Izgubila sam radost življenja, a ja sam bila ta koja je najviše grlila, divila se i obožavala život! Tako da sam na ovaj put krenula da se pomirim sa životom. To se i desilo vrlo brzo, a kasnije se moja radost samo umnožavala!
Ovo moje hodočašće je imalo i humanitarni karakter, pa su ljudi mogli (mogu i dalje) da “kupuju” korake tako što će donirati sredstva organizaciji “Zvuci srca”, kupiti njihove proizvode ili samo popiti kafu u Čuburskoj 12 u Beogradu gde rade osobe sa smetnjama u razvoju.
Moje mile komšije iz “Zvuci srca” su tu uvek da me opomenu koliko je život lep i hvala im što su mi uvek pružali ljubav i u najtežim trenucima mog života.
DA LI SI TOKOM HODOČAŠĆA IMALA NEKE NEOČEKIVANE SITUACIJE?
Najveći problem je taj što nekada prođete i tri sela a da ne nađete prodavnicu ili pekaru. Bilo je dana kada sam doslovno gladovala. Nažalost, većina vlasnika smeštaja nas vide kao bankomate, a ne kao hodočasnike. Nekada sam molila samo za parče hleba (nudila naravno pare za to) i nisu hteli da mi ga daju ili kada sam ostala bez gasa, molila sam za malo vrele vode za čaj i supu, a da je nisam dobila. No, bilo je izvanrednih primera gde te dočekaju sa voćem, kafom, hlebom, ali njih je bilo veoma malo. Kasnije sam uvek imala hleb i voće u rancu! Moje viđenje hrane će zauvek biti promenjeno. Ljubila sam trešnje kada sam ih našla. Tek sada shvatam roman Knuta Hamsuna koji sam davno čitala “Glad”.
KADA TI JE BILO NAJTEŽE DA LI SI SE ZAPITALA: „ŠTA MI JE SVE OVO TREBALO?“
Nijednom se nisam pitala, iako sam to preispitivanje očekivala. Od prvog dana me je vodilo razmišljanje koliko je ovaj Put spasonosan za moju dušu. Najteže je bilo pešačiti sa stomačnim virusom uzrokovanim paeljom u jednom restoranu. No, čak sam i tada uspela (ne znam ni sama kako) da pređem 17 kilometara jer nisam mogla da nađem smeštaj. Na kraju tog dana sačekale su me tri srušene velike jelke na putu (noć pre toga je bila velika oluja) koje sam takođe savladala uz osmeh.
Put za Santijago je, zajedno sa Rimom i Jerusalimom, bilo jedno od najvažnijih hrišćanskih hodočašća tokom srednjeg veka; put na kome je moglo biti zasluženo iskupljenje, tj. oproštaj grehova. Mi ipak živimo u moćnom 21. veku. Da li si iskupila svoje grehe?
Svakodnevno sam se molila da mi se oproste gresi, molila sam se satima, molila sam se i da se oproste gresi mojih predaka, molila sam se za zdravlje moje porodice, za zdravlje mojih prijatelja, kolega, molila sam se čak i za one koji su me povredili i to je tako oslobađajuće. Molila sam se i da svet bude bolje mesto, da se više volimo, da bolje brinemo o deci, prirodi i životinjama.
TEMA JULSKO-AVGUSTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „SVE BOJE SVETA I LETA“ KAKVE BOJE NOSIŠ NAKON OVOG PUTA?
Najlepše boje radosti i sreće. Život je čudo i privilegovani smo što smo ovde, uprkos svim lekcijama koje nam zadaje kako bismo postali bolji i mudriji. Slava životu!
