MOJA ODVAŽNOST

PIŠE: ALEKSANDRA SANDRA POPOVIĆ
FOTOGARFIJE: FOTOGRAFIKUM STUDIO

Dragi čitaoci, vidite moju sliku, vidite potpis au­tora teksta i očekujete intervju, ali ovo nije moj intervju kao što ste do sada navikli, ovo je moja ispovest na temu odvažnosti. Znate taj osećaj – oči vam se zacakle, a telo pretrne od uzbuđen­ja kada se pred vama nađe izazov? Momenat kada osetite beskrajan prostor za delovanje? Odlično ga poznajem.

Istina, uvek mi je neobično kada me ljudi vezuju za reč odvažno, hrabro. Sebe vidim kao veoma emotivnu i osetljivu ženu koja ima sposobnost da oseti i najmanje pozitivne i negativne titra­je. Ta osobina mi daje mogućnost da mogu da predvidim čitav niz budućih događaja, kao i rekacije na njih i da u skladu sa tim i delujem. I da, možda moje delovanje jeste neuobičajeno, ali da li je i odvažno? Razmišljam mnogo o tome svaki put kad čujem: „Ti si baš hrabra“ ili „Ličiš mi na neku Spartanku“ ili „Zašto bi posustala baš sada, kada si uvek umela sve da izguraš?“ Uopšte, kako to da sam ja dobila zadatak da pišem na ovu temu?

Šta zapravo predstavlja odvažnost? Kažu da je to jedna od osnovnih vrlina. Hrabrost joj je sinonim, ali ipak zvuči nekako drugačije. Hrabrost zvuči nekako snažno, muški – često tu reč vezujemo i za fizičku snagu. Odvažnost pak zvuči dostojanstveno i elegantno, kao neka dama. Odvažnost je da odabereš stvari za koje misliš da su od važnosti i ostvariš ih uprkos preprekama i teškoćama. Moja definicija bi bila da je to biranje sopstvenog puta, možda i težeg, ali onog koji donosi slobodu da budeš to što jesi. I ne, to nije odstustvo straha, već odluka da treba delovati uprkos strahu koji je prisutan.

Odvažnost u prošlosti. Instinkt, želja, vizija.

Istina je da sam oduvek umela da stanem iza sebe i svojih razmišljanja i postupaka i da ug­lavnom volim da sledim sopstvene ideje i vizije. Dok ne doguram do onoga što sam zamislila, ne smirujem se. Mišljenje drugih me naravno zanima, ali u smislu pozitivne sugestije i dobrog saveta. Potreba da stanem iza sebe i izrazim se, bez obzira na moguće negativno mišljenje oko­line je ono što me je i odredilo. Ako sam zbog toga pozvana da pišem o odvažnosti, onda ok.

Tako sam i započela svoju karijeru – kada sam shvatila da ne umem da igram po postojećim pravilima i budem „poslušna“, odvažila sam se da krenem samostalno. To da želim da budem samostalna je zapravo bila jedina čvrsta misao, sve ostalo nisam imala pojma kako će izgledati. Pre 20 godina nije bilo neuobičajeno da klasični muzičari prave izete u druge žanrove. Samo su ženski bendovi bili retkost, kao i sviranje rok muzike na klasičnim instrumentima. Vođstvo benda se pokazalo kao ne tako jednostavna priča, a usput sam morala da naučim da rad­im još mnogo stvari. Rada, zadataka i učenja se nikad nisam plašila i dan-danas osećam uz­buđenje kada treba da se pređe neka nova pre­preka. Ono što je prava umetnost u tom pos­lu je rad sa ljudima i održavanje međuljudskih odnosa. Danas nas u Wonder Strings bendu ima 15-ak, a sarađujemo i sa perkusionistom, harfom, gitarom, pevačicom. Iza nas je mnogo koncerata, festivala, nastupa. Mogu da kažem da me je odvažnost da sopstevene vizije i ideje sprovedem vodila na divna mesta i saradnju sa mnogim sjajnim ljudima.

Odvažnost u današnje vreme. Promišljanje.

Skoro svakodnevno se suočavamo sa nekim dilemama, većim ili manjim. Posebno u ovo vreme pandemije kovida-19. Nekad mi se učini da se ceo život sveo na konstatno donošenje odluka i vaganje za i protiv.

Za mene je hrabrost ujedno i veliko umeće. Kada preći preko granice, a kada popustiti, veli­ka je mudrost. Jer svaka tvoja odluka određuje tvoj put. Nedavno mi je prijatelj rekao: “Ako se ne plašiš, uradi to.“ A ja sam odgovorila: „Ne plašim se, nije pitanje straha, jer moj stav dola­zi iz dela mene sa kojim sam u skladu.“ Ubrzo potom sam morala da revidiram svoj stav baš zato što bih istim tim postupkom možda ugro­zila veći broj ljudi. Nije svaka odvažna odluka vezana samo za strah, već i za odgovornost. Da jako dobro odmeriš šta dobijaš, a šta gubiš,-jer uvek je tako, nijedna pobeda nije apsolutna. Kada vodiš bend, u stalnoj si interakciji sa mno­go ljudi i tvoj zadatak i jeste da preuzmeš odgo­vornost za mnogobrojne postupke. U poslu se uvek mora biti hrabar i ići napred, a mnogo je stvari koje umeju da koče napredak.

Kakav osećaj donosi odvažnost? Sa svakom našom odlukom nešto dobijemo, a nešto izgubimo. Bitno je znati kuda želiš da ideš i da li želiš da napreduješ, a onda te odluka odvede u željenom pravcu. A treba znati i kada pustiti. Osećaj mira i zadovoljstva nakon rešene situa­cije daje mi sigurnost.

Preispitivanja na temu „biti odvažan“? Naravno da postoje. Možda je nekad bilo bolje odabra­ti lakši put. Sopstvenu hrabrost sam najviše upoznala kada sam rešila da dete gajim sama. Bacila sam se u to naglavačke, a nisam znala šta me čeka. I da – umaraju i pranje, peglanje, kuvanje, učenje, jurnjava na dva posla, ali na­jviše umara stalno preuzimanje odgovornosti za donošenje odluka u ime deteta. To definitiv­no jeste hrabrost.

Odvažnost u budućnosti. Uzbuđenje.

Vreme pred nama donosi velike promene. Još uvek smo u mulju i novi putevi se samo naziru. Mislim da vreme koje je pred nama donosi ve­like izazove i da će baš odvažni i hrabri dobiti mogućnost za napredak. Raširite svoja krila i pustite da vas promena nosi, jer odvažnost će se računati više nego ikada. Prihvatiti promenu bez opiranja i pustiti da vas ponese je za mene nova odvažnost.