PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: SINIŠA LABUS
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Siniša Labus rođen je 22. marta 1971. godine u Zagrebu. Od najranijeg detinjstva bavi se crtanjem i slikanjem. Prva teorijska i praktična znanja stiče kroz školu i neposredan rad sa magistrom vajarstva Vukom Bojovićem. Kasnije uči kod Dragana Maleševića Tapija, a istovremeno posećuje ateljee drugih savremenih realističkih slikara, upoznajući različite pristupe i tehnike tradicionalnog slikarstva.
Česta putovanja u inostranstvo i posete velikim svetskim galerijama i muzejima postaju važan deo njegovog umetničkog razvoja. Najznačajnija praktična znanja, kako sam navodi, stiče proučavajući i kopirajući dela starih majstora. Posebno ga privlače predstavnici baroka i visoke renesanse, kao i tradicija ruskog realizma 19. veka. Među svojim najvećim umetničkim uzorima izdvaja španskog slikara Dijega Velaskeza i ruskog umetnika Ilju Rjepina.
Vođen Leonardovom mišlju da je „slab umetnik onaj koji se bavi samo jednom temom“, Labus neguje širok tematski opseg. Njegovo stvaralaštvo obuhvata portret, mrtvu prirodu i pejzaž, ali i istorijske i mitološke kompozicije. Posebnu pažnju posvećuje istraživanju nacionalnih vrednosti, nastojeći da kroz njihovo umetničko tumačenje dosegne ono što je šire i univerzalno — internacionalno i opšteljudsko.
U njegovom radu posebno mesto zauzima portret, u kojem nastoji da, pored fizičke sličnosti, uhvati i unutrašnji karakter portretisanog. Među delima koja su obeležila njegov umetnički put posebno se izdvaja portret patrijarha Pavla, koji je nakon njegovog upokojenja izazvao veliku pažnju javnosti i medija.
Do sada je samostalno izlagao u Beogradu, Novom Sadu, Apatinu, na Zlatiboru i u drugim gradovima Srbije, dok je na kolektivnim izložbama predstavljao svoje radove u Čikagu, Vašingtonu, Njujorku, La Hoji i Karmelu. Učestvuje i na domaćim i međunarodnim likovnim kolonijama, a njegova dela nalaze se u brojnim privatnim kolekcijama u Srbiji i širom sveta.
Labusov umetnički izraz zasniva se na kontinuiranom radu, disciplini i proučavanju slikarskog zanata, uz duboko poštovanje tradicije starih majstora. Istovremeno, kroz različite motive i tematske celine traga za sopstvenim slikarskim rukopisom i za onim univerzalnim u umetnosti što prevazilazi granice vremena, prostora i kulture.
Tvoj umetnički put počeo je vrlo rano, a znanje si godinama gradio uz savete Vuka Bojovića i Dragana Maleševića Tapija, do proučavanja umetnosti starih majstora. Koliko je umetnik, po tvom mišljenju, rezultat talenta, a koliko discipline, rada i strpljenja?
Talenat mora da postoji, ali konačan rezultat zavisi od još dva faktora: velikog rada i neprekidne želje da se uči i usavršavaš — nikad do kraja zadovoljan, jer uvek može bolje. Teško je to matematički podeliti, ali u mom slučaju svaki činilac nosi po trećinu.
Kažeš da si mnogo naučio kopirajući dela starih majstora. Danas se kopiranje često doživljava kao suprotnost originalnosti. Šta zapravo umetnik dobija kada pokušava da naslika ono što je već jednom naslikao neko drugi?
Umetnik dobija mnogo. Kopirajući delo starog majstora za koga se sam opredelio, on se ne bavi pukim „prepisivanjem“, nego prolazi kroz misaoni i tehnološki postupak stvaranja dela, usvajajući pritom elemente likovnosti koji su mu bliski — kompoziciju, kolorit, akcenat, odnos svetlog i tamnog, toplog i hladnog. Na taj način značajno podiže kvalitet sopstvenog umetničkog izraza, a nimalo ne „ubija“ individualnost.
Velázquez i Repin su među tvojim najvećim uzorima. Šta si kod njih tražio — tehničko savršenstvo, svetlost, psihologiju čoveka ili nešto što je teško imenovati, a što se prepoznaje tek kada stanete pred sliku?
Sve od ovoga što si navela. Sam moj izbor ovih genijalnih slikara i njihovih dela može se porediti sa nekom čudnom hemijom, nalik zaljubljenosti na prvi pogled. Njihove slike izazivaju u meni veliku emociju, iako se nalaze među hiljadama drugih.
Živimo u vremenu u kojem se granice između umetnosti, tehnologije i vizuelnog spektakla gotovo svakodnevno pomeraju. Šta tradicionalno slikarstvo danas može da kaže, a što nijedna tehnologija ne može da kaže umesto njega?
Neuporedivo više. Savremena tehnologija može da pruži savršenstvo gotovog proizvoda, ali ne može da obuhvati filozofiju, emociju i elokvenciju umetnika koji stvara delo — od crteža, preko tri, četiri, a nekada i sedam slojeva boje, do završnog akcentovanja lajtmotiva kroz proživljene sfumature i lazure. Svako umetničko delo je unikatno i jedinstveno.
Tvoj repertoar obuhvata portret, mrtvu prirodu, pejzaž, ali i istorijske i mitološke kompozicije. Da li ti biraš temu ili ona u nekom trenutku pronađe tebe?
Sjajno zapažanje. Nekad ja pronađem temu, a još je bolje kad ona pronađe mene.
Portret koji je obeležio tvoju umetničku priču?
Portret patrijarha Pavla. Prvi portret patrijarha koji sam naslikao doživeo je veliku popularnost, jer su u trenutku nakon njegovog upokojenja video-snimak i fotografija samog portreta obišli mnoge svetske medije.
Portret je posebno zahtevan jer slikar ne slika samo lice, već pokušava da uhvati prisustvo čoveka. Kako prepoznaješ trenutak kada si sa platna uspeo da „izvučeš“ nečiju ličnost i preslikao dušu, a ne samo njegovu fizičku sličnost?
Postoje dva bitna momenta. Prvi je uhvatiti osnovnu fizičku sličnost sa modelom. U toj fazi je, po meni, najbitnije pogoditi oči, jer su oči na neki način zaista ogledalo duše. Drugi trenutak je kada portret počinje da dobija svoj konačni izgled, u kome se prepoznaje celokupno unutrašnje biće portretisanog. Ukoliko se u bilo čemu pogreši, gubi se ili potpuna fizička sličnost ili karakter. Umetnici se obično rađaju sa darom za portret, jer je teško bez te prirodne vertikale dobiti životnost lika u dve dimenzije.
Posebnu pažnju posvećuješ nacionalnim vrednostima, sa idejom da upravo kroz njih dospeš do internacionalnog i opšteljudskog. Šta je ono lokalno u umetnosti što, paradoksalno, može da postane univerzalno?
Da, veliku pažnju poklanjam nacionalnim temama, a rukovodim se idejom našeg velikog akademika Dragana Nedeljkovića da lokalno nema smisla ako ne pređe u nacionalno, a nacionalno nema nikakvog smisla ako ne pređe u opšteljudsko. Tu nema nekog naročitog paradoksa, jer svi mi imamo iste potrebe kao ljudi, svi imamo sličnu istoriju i, na kraju krajeva, istu mitologiju i iste korene. Tako da je univerzalno praktično sve što se pojavljuje.
Meni je vrlo interesantno, recimo, kod slikanja mrtve prirode: kada se dobro naslika jedna jabuka, onda nije bitno koje je ona sorte, jer takvu jabuku može prepoznati i Nemac, i čovek iz Angole, ili neko ko živi u Australiji. Njegov prvi doživljaj je: „Uh, kako je naslikana, kao da je živa, kao da mogu da je uzmem sa platna.“
U tom smislu, i obične male stvari, kao i velike, grandiozne — poput pejzaža ili portreta nekog starog hrasta — postaju prepoznatljive ljudima bez obzira na to na kojim paralelama i meridijanima žive. Čak i stvari koje nam nisu u svakodnevnoj upotrebi, ako ih slikar predstavi na pravi način, mogu postati bliske posmatraču. Stvar je u tome da se ono što se slika predstavi što življe i vernije.
Naravno, kao što postoji hiljadu otisaka prstiju ili šara na zebrinom telu, tako postoji i hiljadu slikarskih rukopisa. Da je danas hiljadu hiperrealističnih slikara, svako bi istu stvar naslikao na svoj način i znalac bi tačno mogao da prepozna čija je koja slika.
U jednom trenutku kažeš da umetnik mora da savlada sve tehničke izazove. Da li je upravo ta veština ono što mu omogućava da slobodno slika sve što vidi i oseća?
Umetnik mora da savlada sve tehničke izazove kako ne bi izbegavao određene detalje ili motive koji mu se logično nameću. Svet oko nas je toliko lep, nepredvidiv, provokativan i inspirativan da naprosto poziva da ga reprodukujemo u svim njegovim pojavnim oblicima. Teško je ostati ravnodušan pred zalaskom sunca, magličastim sjajem na grožđu ili sjajem u oku. Po meni, slikara mora da privlači sve.
Koliko si slika do sada naslikao, prodao i uništio?
Naslikao sam oko hiljadu slika, prodao oko 900, a uništio oko stotinu jer nisu bile na dostojnom nivou.
Bio si aktivni sportista u džudou, osvajao si prva mesta. U tebi je razvijen taj takmičarski deo. Koliko si celu filozofiju sporta i džudoa preneo na Sinišu Labusa kada si se okrenuo slikarstvu?
Filozofija džudoa, kao i sporta uopšte, veoma je važna. Ona vaspitava čoveka za čitav život. Jedna borba u džudou, koja traje pet minuta, predstavlja život u malom: čovek prolazi kroz različite misaone faze i kroz jednu ozbiljnu fazu introspekcije u kojoj mu niko drugi ne može pomoći, već mora da pomogne sam sebi. Oko njega nema nikoga osim protivnika koji želi da ga nadmudri i savlada, i sudije. Dakle, bukvalno je prepušten sam sebi. Čak i saveti trenera mogu da pomognu samo donekle.
Ono čemu džudo uči čoveka jeste da bude strpljiv, disciplinovan i odgovoran, da mu ništa ne bude teško i da se ne opterećuje porazima, već da iz svakog izvuče pouku i nastavi dalje, trudeći se da takvu grešku ne ponovi. Samo tako može da se napreduje.
Ista je stvar i u životu i u slikarstvu, što sam i sam potvrdio. Potrebni su istrajan rad, posvećenost cilju i želja da se uradi najbolje što se može, uz veliku samodisciplinu. Često umetnici kažu da rade samo kada imaju inspiraciju, a to je potpuno pogrešno. Umetnik mora da radi svakog dana i da ima jaku mentalnu kontrolu nad samim sobom kako bi sebe naterao na rad i kada jeste i kada nije raspoložen — jer bez takvog kontinuiteta nema vrhunskog rezultata.
Tema oktobarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Self-made Wo(MAN)“. Da li si se samo izgradio i stvorio u najlepšoj kreaciji, sa jednom jedinom misijom — da slikaš i beskrajno radiš ono u čemu si najbolji: slikanju?
Naravno da jesam. Pitanje je tako i koncipirano da se ne može dati polovičan odgovor, nego samo jedan jedini ispravan — a to je da. Da beskrajno radim ono što najbolje znam i da se trudim da postignem što bolji rezultat, kako bi moja slika bila što kvalitetnija i lepša.
