PIŠE: SAVKA MIĆIĆ
„Kalifornija, to je bio njen san… Kalifornija, Koka-Kola i sjaj.” Često mi je drugarica Ćira pevala ove stihove dok smo zajedno pohađale Drugu ekonomsku školu. Za razliku od nje, moj najveći san bila je Amerika, ne specijalno Kalifornija. Nikada nisam imala racionalno objašnjenje za tu žudnju, jednostavno sam duboko u sebi osećala da tamo pripadam, iako mojim roditeljima taj san nikada nije bio sasvim jasan. Sudbina me nije odvela u Kaliforniju, već u Njujork, grad čija su godišnja doba vrlo slična mom milom Beogradu. I mada o samoj Kaliforniji nisam maštala, kada sam prvi put zakoračila u San Dijego i proputovala čitavu tu obalsku oblast, apsolutno sam se zaljubila. Ta država poseduje specifičnu klimu i reljef koji bude ono najlepše u ljudskom biću. Čak i sada, dok pretačem ove misli u reči, u mislima već putujem sa otvorenim krovom, posmatrajući zalazak sunca pored Tihog okeana.
Moja drugarica Ćira bila je potpuna suprotnost; izuzetno centrirana i privržena našem Balkanu, ostala je osoba koju nikada, bez obzira na vremenske prilike, nisam mogla da zamislim u nekoj drugoj zemlji. Toliko prirodno pripadanje jedne duše nekoj zemlji ne bih mogla ni da zamislim da nisam upoznala nju. Onako poetski, nesvakidašnje nežna balkanska žena, stvorena baš za to područje gde je Bog postavio. Njoj su baš trebala sva četiri godišnja doba da bude svoja, poput žene iz Dučićeve „Pesme ženi“, čije je stihove ona često ispisivala po mojim školskim sveskama.
Razlika u toleranciji na „zimski bluz“ (sezonski afektivni poremećaj) između stanovnika severa i juga duboko je ukorenjena u genetici i evoluciji. Ljudi u nordijskim zemljama, poput Islanda ili Norveške, razvili su kroz generacije specifičnu genetsku otpornost na nedostatak svetlosti, zbog čega studije pokazuju da Islanđani imaju znatno nižu stopu zimske depresije nego što bi se očekivalo za tako mračnu klimu. Sa druge strane, kada se stanovnici sunčanih, južnih krajeva presele na sever, oni često doživljavaju težak oblik sezonske depresije i ekstremni pad energije, jer njihovo telo i cirkadijalni ritam nisu evolutivno pripremljeni za višemesečni mrak.
Neraskidiva veza između sunca, prostora i naših emocija otvara pitanje kako geografija i klima oblikuju našu psihu. Na primer, fenomen letnje romanse, odnosno onog naglog, skokovitog zaljubljivanja koje bledi sa prvim jesenjim danima, apsolutno postoji i nauka ga veoma dobro prepoznaje. Iza osećaja da su sve te silne emocije odjednom nestale onog trenutka kada se spakuju koferi ne stoji nikakva magija, već prilično hladna biologija i psihologija. Letnje romanse se dešavaju u specifičnom kontekstu, na moru, raspustu, odmoru ili festivalima, kada nema svakodnevnog stresa i pritiska. U psihologiji se to naziva situaciona privlačnost. Čovek se u tim trenucima zapravo ne zaljubljuje samo u određenu osobu, već u ceo paket koji čine ta osoba, osećaj apsolutne slobode i samo leto. Kada taj bezbrižni okvir nestane, ista ta osoba u kontekstu jesenjih obaveza odjednom može delovati potpuno drugačije.
Zanimljivo je kako je čak i Crkva istorijski uredila svoj kalendar kako bi balansirala ovaj letnji nalet energije. Baš u periodu kada je leto u punom jeku i kada su iskušenja opuštenog ponašanja najveća, u pravoslavnoj tradiciji nastupaju dva velika posta — najpre Petrovski u rano leto, a potom i Gospojinski post u avgustu. Svrha ovih postova u letnjem periodu jeste upravo to da deluju kao svojevrsna duhovna kočnica. Oni podsećaju čoveka da, dok mu telo uživa u blagodetima leta i sunca, njegova duša treba da ostane sabrana, umerena i povezana sa Bogom, kako se čista radost življenja ne bi pretvorila u praznu neumerenost.
Pored emotivnog i duhovnog plana, leto dramatično menja i naše svakodnevno ponašanje, pa čak i način na koji komuniciramo. Postoje indirektni, ali čvrsti naučni dokazi koji objašnjavaju zašto ljudi leti podižu glas. Naučnici ovaj fenomen ne proučavaju pod lakonskim nazivom letnja galamljivost, već kroz složenu kombinaciju akustike, hronobiologije i neuropsihologije. Najveći dokaz za to leži u Lombardovom efektu, refleksu podizanja glasa u bučnom okruženju koji je još 1911. godine otkrio francuski lekar Etjen Lombard. Naučne studije iz oblasti akustike konzistentno pokazuju da, kada pozadinska buka pređe granicu od oko 43 decibela, ljudi potpuno nesvesno i automatski počinju da govore glasnije. Tačnije, za svaki decibel buke u okruženju, mi podižemo svoj glas za oko pola decibela. Pošto se leti ljudske aktivnosti sele na otvorene prostore, poput bašti, ulica i plaža, pozadinska buka vetra, saobraćaja i drugih ljudi drastično je veća nego u zatvorenoj sobi zimi. Mozak automatski aktivira Lombardov efekat i mi počinjemo da vičemo kako bismo nadjačali okolinu.
Uz to, fMRI studije moždane aktivnosti, poput onih objavljenih u prestižnom naučnom časopisu PNAS, potvrđuju da nivo kognitivne pažnje i opšteg uzbuđenja organizma dostiže svoj apsolutni maksimum oko letnjeg solsticija, dok je na minimumu tokom zime. Viši nivo stimulacije u mozgu direktno se manifestuje kroz ekstrovertnije ponašanje, brži govor, jaču gestikulaciju i viši ton glasa. Neurobiološka istraživanja takođe potvrđuju da povećano izlaganje sunčevoj svetlosti leti dramatično podiže nivo serotonina i dopamina, hormona zaduženog za sistem nagrade i uzbuđenja. U stanjima povišenog dopamina, mišići govornog aparata su pod većim tonusom, a usled uzbuđenja i opuštenosti, pluća izbacuju vazduh pod većim pritiskom, što fizički rezultira glasnijim govorom. Doktor Sačin Panda, vodeći svetski stručnjak u oblasti hronobiologije sa Salk instituta, u svojoj knjizi Cirkadijalni kod detaljno objašnjava kako dugi letnji dani i plava svetlost iz sunčevog spektra preko mrežnjače oka šalju signale u glavni telesni sat, kontrolišući naš metabolizam i budeći nas sa daleko više energije.
Tu biološku glad za suncem i prostorom prepoznala sam i kod svoje dece. Kada smo prvi put došli na plažu grada Laguna Bič, iako je dan bio prilično hladan, moj srednji sin je bez oklevanja potrčao da uđe u vodu. Morao je da oseti Pacifik, jer Laguna u sebi nosi neku neodoljivu magiju i zavodljivost. Nakon tog iskustva, odlučio je da provede jednu zimu u gradu Malaga u Španiji. Međutim, pri povratku u Njujork, zimsko sivilo mu je teško palo i osetio je blagu depresiju. Vođen tim osećajem, već sledeće godine odlučio je da upiše master studije u Barseloni. Nije on bio toliko oduševljen samom zemljom, koliko je shvatio da su sunce, more i plaža neophodni sastojci za njegovo dobro raspoloženje i unutrašnju ravnotežu. I sada, kada je završio master, doneo je odluku da mu Njujork ostane samo privremena stanica, dok će njegova glavna destinacija biti negde gde je toplije — najverovatnije tamo gde je sve i počelo, u toj čudesnoj Kaliforniji.
Dok on sledi svoj put, ja danas negujem neki drugi san. To je život u divnoj Italiji, zemlji koja je probudila sva moja čula i uzdigla me na jedan potpuno novi nivo postojanja. Čeznem za tim da se budim sa prvim zracima sunca, uz miris svežih kroasana sa kremom od pistaća i pogledom koji se nežno preliva preko morskog plavetnila, dok sa starog tranzistora tiho dopiru note lokalne italijanske muzike. Neverovatno je koliko je čoveku zapravo malo potrebno za istinsku, čistu sreću.
