МАМО(М)ГРАФИЈА – НАЦРТАНА ГРАФИКОМ ГЕНА

ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: АНЂЕЛА ГРОЗДАНИЋ

Ризикујући насловом да читаоци који отварају ове странице у сунчаном, пролећном, васкршњем дану одустану од читања, додајем једно м које може одложити одлазак и додати знак питања на нацртну – нацртану графику гена сваког од нас.

Може све почети и без м, на пример са б, као бакомграфија, или т, као теткамаграфија или с, као сестрографија. Скоро да нема алфабета кога историја једне породице не може слабостима попунити.

Када савладате тај породични алфабет, читање и писање књига може да почне.

Од оних сам који књигу читају од краја. Тачније, после десетак страница нове књиге, прочитам пет последњих. Једнако је неизвесно попуњавање страница између, али бар свој страх од краја било чега некако одагнам са каквих год пет последњих реченица, краја.

Мој текст има срећан крај. Једино ново што сам научила јесте да после целине, завршеног посла, не наступа равнодушност. Мој највећи страх је страх од равнодушности. Своје. Срећа доброг краја, још је неизвеснија од почетка, бар овог мог текста.

Бриљантна сам у одлагању одлука, ствари, путовања, пројеката, догађаја. Почела сам да верујем да та одложеност одлуци, граду, пројекту, догађају, човеку, поред времена дода и посебно добар крај. Добро, почетак.

Претходна година је за мене била једна од тих, одложених. Пробудила се и дошла на ред. Имајући и даље у виду читаоце на некој пролећној тераси, чија се кафа охладила, одложила да сачека мој почетак, одлажем хронолошки редослед године.

Добијени фото-апарат и лица која су из њега излазила били су позивница за многе дубље анализе мог лица. Мало је било ожиљака, јер су и они били одложени. Добар почетак.

Онда се година пробудила, и ја са њом, и храброст ратника ме опила, и осмелила сам се себи на мегдан да изађем. Тамо… тамо сам затекла часног и храброг пријатеља.

У тој одложеној години било је немогуће одложити одласке драгих људи, али су ми останци кренули од руке. Један останак и пристанак на портретисање променио је моје дане.

Своју територију поменута ратница и у овом тексту одмерава, и не препушта лако, баш као строги композитор, не дозвољава да направи ниједну грешку на нотном запису. А мисли као мисли, њима је лако, на било чијој територији. Лако се нижу и могле би тако несавршене, нелекторисане и до томова књига битке да војују. Уопште није важан победник, јер нема више регала у који би их сместио и читао.

У мору мисли, како да дођем до свог Лица, одабрала сам једно име.

Наравно, своје име и лице морала сам понети, али које? За два нова пројекта, тв формата требају ми фотографије, хоћу и породичан запис, хоћу и неку оду животу и раду које поштујем да фотографишем и на све то долази предлог за ГЛАМ портрет.

У поменуте одласке набрајам и псалмопојца равнице, који би, када би у ову ситуацију дошао, очас спевао и карикатуру и фигуру своју, и остао глам, а мени само „спам“ у глави – где ли ће све што радим, завршити.

Почело је, сада само могу крај да одлажем.

Уз све што о глам портрету можете да нађете и сазнате, прибавите, припремите, прочитате, ништа не може да помогне лицу које би баш тада требало да прича о вама. И са вама.

Нацртаном геометријом гена, отишла је и мајка на неодређено време.

Отишла сам на мамографију. Пријатељице су ми комичним приказима и духовитостима описивале шта преглед подразумева. Није помогло да се насмејем тада, али сада и ја могу да издвојим комичне и неспретне детаље, хладне руке, чудне положаје тела, апарат из 22. века и добра, добра, добра лица добрих људи који добро желе и доносе.

Поменути глам портрет и мамографија иду заједно, скоро у дан се преплићу. Оба портрета траже да учествујеш, рамена подигнеш, спустиш, истуриш, протуриш, наместиш, окренеш.

На гламу станкa забринула сам и збунила фото-апарат, без боје сам га оставила. Бар оне праве која му за глам треба.

На мамографији – бол у стомаку и мучнина. Понављам себи – овде ти боја и не треба. Шалим се са ратницом. Не слуша, она има своја посла. Мучнина, вода, шећер, пауза. Чекаонице су пуне бомбона које ја не умем да отворим.

Вратио се фото – тим на глам, променио тканину и највише за оба прегледа ми је помогла реченица – „ма ништа, само стави преко груди, погледај ме и диши“.

Вратила сам се мамографском снимању десне стране, жирафа положај не помаже, али дисање и глам храброст, добитна су комбинација.

Није чист снимак, једне стране. Ултразвук каже исто. Магнет каже исто. Стрпљива, посвећена лекарка каже исто.

И глам портрет исту страну слика.

Лепо је када много одложености крене у своју уметничку игру. Мозаик одложености личи на мозаичку грађу еукариотских гена и још више на хемијску структуру гена као делова ДНК.

Добила сам прилику да урадим принтове на папиру. Лекари траже упут на папиру, за Институт за онкологију и радиологију.

Сада и сама знам редослед икона у капели Института, духовитост лекара и скоро породично љубазног медицинског особља, своју духовитост. До тада сам на том месту прелазила на другу страну улице и преко парка стизала до семафора, другог парка… куће. Најдуховитији си најуплашенији људи. Одложени.

Лејла је оставила поподневну молитву, Ивана децу, а Јасна све, да дођу и буду духовите. Чекаоница је била пуна духовитих људи.

У овом тексту се нисам одлучила за медицинске изразе. Разлог је што их и нисам савладала, а и да они добри са тераса, са сунца с почетка текста не оду.

О методу узимања узорка у помоћ нисам звала Гугл лекаре, ни туђа искуства. Имала сам мишљење два лекара, не глам препорука, већ случајно одабрана. Метод којим су ми узимали узорак нескромно и неслободне асоцијације, подсећа ме на олтар и хлеб, копље, честице. Опет мамографско асистирање вакуум биопсији и чудан положај тела. Духовитост престаје. Никада прецизнији апарат нисам видела. Нов је, као и читав део Института за онкологију. Сестра и два лекара нису духовити. Љубазни су, спокојни и мирни. Ратница слуша и глам део ослушкује и није равнодушан. Значи није крај. Получасовна храброст тражила је пар дана опоравка, више од упале мишића, него од метода. Скоро је безболно, под локалном анестезијом. Најболније су асоцијације на мозаике и хемијске структуре.

Можда су се терасе тек за ове теолошке изразе затвориле, али рачунам да ће комшије и пријатељи добацити са својих тераса, да је најбољи селфи који можемо да направимо за себе – мамографија.

Мој глам портрет не би могао да угледа светлост и светост публике без овог тескта у пратњи. Изашао је из штампе непогрешиво у дане када и резултати. Резултате сам читала одмах, без даха и без намештања рамена, без духовитости.

Чисто, добро, здраво и препоручена контрола за шест месеци. Касније на годину дана.

За годину дана урадићу пуно гламова својих, не одлажем. Једино што се гламом може назвати је – не одлагање.

Много сам бројева телефона окренула да јавим добре вести, много осмеха и радости из тих одазива подсетило ме да гени, као алгоритми, могу да се збуне. Ја своје могу сигурно. Као и пријатеље. И ону ратницу пријатељицу збуним, али сусрете са њом не одлажем. Не одлажем више духовите људе.

Одштампани глам портрети спаковани су у не случајно кожној кутији и чекају ме.

Не одлажем сусрете, контролишем их на мање од шест месеци и радују ме, као и добра подељена вест.