PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: SNEŽANA DABOVIĆ
FOTOGRAFIJE: @LUMAY.PHOTO
Snežana Dabović, rođena u Kotoru 1972. godine, autor, NLP trener i učitelj joge. Od najranijih dana, njen svet oblikuju boje i reči — slikarstvo i poezija za decu prate je kao prirodan jezik izraza. Učestvovala je na brojnim grupnim izložbama i festivalima, gde su njen rad i senzibilitet prepoznati i nagrađivani kroz brojna priznanja za tekstove i likovna rešenja. Iza nje stoji pet samostalnih izložbi slika, kao i knjiga poezije za decu „Lana-Asija sa cvijećem u kosi” i roman „Boemove kćeri”. Živi i stvara između Italije, Crne Gore i Srbije, noseći sa sobom duh Mediterana, Balkana i unutrašnjeg traganja.
Njena najnovija knjiga poezije za decu nosi naziv „Mali dečak, veliki čovek”.
Kako je nastala knjiga u stihu „Mali dečak, veliki čovek”? I šta je za nju posebno i specifično?
Nastajala je:
Stih po stih i strana po strana
Uz ljubav i igru svakog božjeg dana.
Stvarala se od igre, plesa i
porodičnog urnebesa.
Od prvobitne zatečenosti kada su u našu žensku porodicu počeli da pristižu dečaci i razmišljanja šta ćemo i kako ćemo sada, kako vaspitavati dečake, došli smo do spoznaje da:
Ma lako će od dečaka da poraste čovek!
Treba SAMO malo truda i još trista nekih čuda
Kao što su:
ljubav, radost i igranje,
strpljenja i puno rada,
učenja na razne teme
a ako mene pitate
značajno je čak i vreme.
Par godina, mnooogo sati,
kako ko već vreme shvati.
Izvrstan rezultat svakako će dati,
ako svaki dečak dobar primer prati.
Dakle, kao sa devojčicama, samo su stihovi drugačiji.
Knjigu posebnom čini što su sve pesma inspirisane stvarim događajima, a posebnu čar joj daje što su je ilustrovali naši dečaci koji su i inspiracija. To je specifičnost i moje prethodne knjige poezije za decu „Lana-Asija sa cvećem u kosi” koju krase ilustracije moje ćerke iz njenog najranijeg detinjstva, jer veoma cenim dečji crtež i to duboko prepuštanje izrazu njihove kreativnosti.
Kako si zamislila njeno predstavljanje i približavanje publici?
Ideja je da knjiga okuplja celu porodicu, pospješuje interakciju, deli poruke ljubavi, podrške i zahvalnosti. Motiviše. U njoj ima za svakog člana porodice po nešto,
za mame, tate,
tetke,
bake, dede,
duše mlade kose sede…
Čitanje ovih stranica je zabava bez granica.
Uz nju se baš lepo druži, u čitanju nam se pridruži.
Dakle, zamislila sam što jednostavnije. Kako dečaci vole ta naša druženja i da govore stihove uz koje se dobro zabavimo, snimićemo njima omiljene stihove i delove pesama i predstaviti ih onlajn, a od proljeća ćemo organizovati predstavljanje knjige uživo.
Koliko si ti inspirisana stvaranjem i kreacijom? I šta te najviše budi da budeš kreativna?
Božanska kreacija mi je inspiracija. Priroda i deca me uvek bude i pozivaju na kreaciju, potaknu me da dam najbolje i najlepše od sebe što imam u datom trenutku, kroz misli, reči, dela.
Šta su za tebe reči?
Početak i kraj stvaranja.
… i ostane večni plam
Da sija kroz reči,
Nema sile uma
Iskru tu da spreči.
Nijedan mi osećaj
Od tog nije preči
Na početku i na kraju
Sve su samo REČI.
Da li veruješ da poezija može da zaštiti srce — ili ga upravo namerno razotkriva?
Vjerujem da ga istovremeno štiti i razotkriva u svoj njegovoj ranjivosti i snazi.
Poezija je jezik duše i neizrecivog. Priča u stihu. Dopire do duša i dodiruje nežno kao zrak svetla i melodija.
Neko je rekao da kad jezik filozofije više nije dovoljan, on se okreće pesništvu.
Vas je tri rođene sestre. Šta za tebe znači to sestrinstvo i kako se vas tri podržavate u svojim stvaranjima i radu?
Zahvalnost prije svega, gotovo da ne poznajem život bez mojih sestara. Prvu sam dobila sa dve godine, a drugu sa dvanaest i ona je naše večito dete. Osećam ih kao sebe. U tom odnosu se živi duboka povezanost, bezuslovna ljubav, prožimanje, odanost, posvećenost. To je odnos koji je za mene svet, izvor inspiracije, ljubavi, podrške. Blagoslov. Obe su kreativne, svojemislene i snažne. Veoma smo podržavajuće, ali i kritične jedna prema drugoj, što za svaku od nas ima neprocenjivu vrednost kako u porodičnoj tako i stvaralačkoj sferi života. Sve tri volimo ljepotu i sklad i težimo im u svim aspektima života.
Postoji li stih koji te je napisao — a ne ti njega?
Svi su me moji stihovi napisali i opisali.
Sve ih živim, posebno ove namenjene deci jer „Nikada nije kasno za srećno detinjstvo”, a evo i stihova za odrasle koji su me napisali:
SAMO SI ONO ŠTO DAŠ
Oduvek,
i pre i posle i sada
ne znači da je tvoje
ono što ti pripada
niti da tuđeg vlasnik nisi,
tvoje je samo što TI SI.
Ne znači da ako hodaš i ideš
ni ako misliš, da znaš
ali je sigurno jedno
SAMO SI ONO ŠTO DAŠ!
Šta za tebe znači biti žena koja piše poeziju danas?
Biti žena je, u mom poimanju, veličanstveno samo po sebi, a uz sve otežavajuće okolnosti patrijarhata i večito globalno osporavanje žene još i više.
Citiraću rečenicu iz svog romana „Boemove kćeri”:
„NIKO NA OVAJ SVIJET NIJE DOŠO DA KROZ ŽENU NIJE PROŠO.”
Pomisao i svest o tome daje mi unutrašnju snagu i moć ne tražeći potvrde ni priznanja.
Od žene je sve što je lepo na ovom svetu, pa i poezija, bilo da je žena piše ili inspiriše.
Ako bi morala da opišeš svoju poeziju jednom slikom ili simbolom — šta bi to bilo?
Bio bi to — ZAGRLJAJ DUŠOM
Što ja volim zagrljaje
kao koka svoje jaje,
Sunce drvo,
izvor more,
oči svetlost,
rosa zore…
Zagrliću celi svet,
drvo, ptice, cveće
i sve što se kreće…
Što ja volim zagrljaje.
Tema februarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Krug oko srca“. Kako doživljavaš ljubav — kao prostor sigurnosti ili kao mesto lične transformacije? Na koji način se ona ogleda u tvojoj poeziji?
Ljubav doživljavam kao pojam sveobuhvatnosti i sveprisutnosti, zadivljenost lepotama ovog našeg sveta, ushićenje prirodom koje neminovno vodi transformaciji i usklađivanju sa nečim uzvišenim, većim i starijim od svih nas. Ljubav, ta moćna sila, čini da nam reči budu mile i u životu mesto trnja pravi za nas put od svile… osećam da kao blagoslovi teče kroz moje stihove:
Nek ti srce peva večno,
Iz tebe nek ljubav zbori,
Kao voda kroz korito rečno,
Nek ti sreća zažubori.
