MAGIJA ZADIVLJENOSTI

PIŠE: MILICA PANTOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

– Šta je ovo što iz Zemlje izbija u visinu i toliko je razgranato i zeleno da mi je Nebo zaklonilo?

– To je drvo, mala vilo. Sastoji se od korena i stabla koji su darovi Majke Zemlje. I od grana i listova koji su onda zbog zahvalnosti Majci nikli i tako ulepšali celo čovečanstvo i planetu. I nije drveće samo lepo, već je i lekovito. I vidiš, svuda ga ima.

– Aha…

O, kako je lepo i inspirativno, savršeno tako od Majke dato!

– Jeste.

– A šta je ovo po Nebu sada? Koliko samo boja ga je prekrilo… Duga nije, to znam, jer je ja posle kiše pravim. Šta drugo može biti toliko lepo da sam ja, evo, zanemela…?

– E to je, mala vilo, zalazak Sunca u decembru pred Novu godinu. Prate ga najrazličitije nijanse ružičaste, plave i narandžaste boje, kao što vidiš.

– Hej, pa to je čista magija na delu! Inspiracija u pokretu!

– Jeste.

– Čekaj, samo još ovo da te pitam! A ove bele ptice, velike i širokih raskošnih krila… što plivaju po reci, ali vidim i lete kad im se prohte? Kakve su to ptice? Primećujem i da često idu u paru, dve po dve. Znaš, meni liče na anđele, iako znam da nisu…

– Nisu anđeli, ali jesi u pravu – na njih liče. No, to su prelepi beli labudovi. Znaš, o njima je ispevana legenda koja kaže da kad labud nađe svoju labudicu i dogodi se ljubav, nikada se više ne mogu rastaviti. Možda je to razlog što ih tako često viđaš u paru. To samo potvrđuje da ti svuda vidiš ljubav.

– Kako je to tek čudesna priča! Prosto sam oduševljena svime što si mi ispričao, Bože. A oni, Zemljani, to sve znaju i bez tebe?

-Znaju.

– Da li su nad svim ovim zadivljeni?

– Oni su, nažalost, na divljenje većinom zaboravili. I dosta toga uzimaju zdravo za gotovo, pa i ovakva čudesa prirodno im od mene data. Prirodu sam kreirao zbog njih – da ih inspiriše, da im služi i podržava ih, bez obzira na sve zemaljske probleme sa kojima se susreću i da ih tako vraća u sadašnji trenutak. Ali oni još uvek imaju neku vrstu amnezije. Znaju, a ne znaju.

– Mnogo mi je žao što to čujem. Oh, kada bi se setili… I osetili ovo što im je ispred nosa… Ko zna kakvim bi sve čudima prisustvovali… I nova čuda pravili… Šteta je za njih Zemljane da se ne sete.

– Šteta je.

– Ja ću ih posećivati u snovima i podsećaću ih! Bacaću na njih čarobnu prašinu i pričati im sve ovo isto što si i ti meni!

– Misliš da ćeš ih tako uspavane probuditi? I da će shvatiti da je Zadivljenost nova vibracija, koja im je neophodna da bi bili ono što sam za njih namenio – stvaraoci i kreatori, po mom liku i delu?

– Ništa ja više ne mislim. Ja sam zadivljena i ne mogu u ovom stanju ni o čemu da mislim, Bože. Mogu samo da se nadam. I da činim što i ti – da u njih verujem.

– Da. Začuđenost je upravo ta nova vibracija koju sam ti pominjao da je njihovom svetu neophodna. Uz koju se prirodno nadovezuje Zahvalnost. I bez obzira na sve, doći će ona do njih i ispuniće im srca, a onda i izmeniti svakodnevnicu. Ipak sam ja Stvoritelj. I po volji mojoj biće im, mala vilo, kad-tad.

– Hej, pa valjda se i ja malo pitam… Mislim, pomažem da volja tvoja što pre bude ispoštovana na Zemlji.

– Naravno, mala vilo. Sve dok sam tvoja inspiracija, ti si moj najverniji pomoćnik, u to ne sumnjaj. A sada kreni, pomoćnice draga. Prvo se ljudima u snove ušetaj i šapući Istinu, a onda im takve snove prenesi u javu. Neka osete nova i drugačija jutra… u kojima se ništa ne podrazumeva kad oči otvore. I neka im sve bude novo, kao da prvi put vide.

– Čekaj još malo da u labudove gledam…

– Nemamo vremena. Mislim, mi imamo, ali oni, Zemljani, nemaju. Zato hajde, mala vilo, pokreni se! Dobrovoljno si se prijavila za ovaj zadatak.

Bog izvadi mapu sveta pokazujući maloj vili da odmah krenu ka Istoku, a mala vila na to prkosno promrmlja nešto sebi u bradu tako da je Bog ne vidi.

I pre nego što ulete jednom čoveku u san, ipak se okrete… i pobedonosno pogleda još jednom u zalazak Sunca.

Nije da baš toliko vremena nemaju.