PIŠE: IVANA MARTIĆ, ZAMENICA GLAVNE I ODGOVORNE UREDNICE MAGAZINA “LEPA & SREĆNA”
FOTO: DRAGANA UDOVIČIĆ
Septembar. Vreo dan, svakako, to više nije leto. Veče na Senjaku se utapa u tamnozelenu, koja uzmiče pred nekoliko svetlucavih iskrica čajnih sveća, vrednih i pametnih lica, božanske dečice i mirisa bosiljka, tek naseckanog.
Stigla je Mia i počinjemo da ćaskamo kao da se znamo od pre rođenja, pošto se bratstvo po umetnosti vrlo lako prepoznaje, nose ta bića u sebi čitljive značke raspoznavanja, koje ostatak sveta ne može da uoči ni po “vedrom danu”. Taj ne tako skriveni jezik umetnosti je ključić kojim obe mašukamo, jer sve i da ga izgubimo tu negde u travi, ne mari, ko god da ga nađe, neće moći ništa s njim – trebaće mu i vrata, pa i bravica…!
Znam šta znači biti urednik mesečnika i pitam je kako dolazi do teme za svaki broj – nije to baš kako laicima izgleda da se časopis „sam od sebe pravi”, iz meseca u mesec, a da uvek bude kao da je “za život celi”. A ona meni: „Eto, ide k’o iz vode. Sledeća je ’Daljinu dišem, blizinu dišem’, Mike Antića. Hoćeš da napišeš nešto?” Pomislih u sebi: „Ne znam kada ću, ali napisaću”, obećam joj grofovski galantno i kažem sebi i njoj – meni pisanje najbolje ide kada nemam temu, znaš kada ispred tebe blesne brisan prostor, pa iz njega istrči nekoliko slika, pa se prepustiš, predaš se – daljinama. Ubeđena sam, više od svih destinacija, daljina u nama je najprivlačnija.
Odrasla sam u komšiluku tog mađioničara našeg detinjstva, naših emocija i reči, a sada i kralja svih citata i lajkova na društvenim mrežama – Miroslava Mike Antića. Kažem Miroslava, jer smo ga tako zvali, s poštovanjem prema pesniku, pa ne bih ni sada, posle više decenija, tepala sinu Parnasa. Nisam ga nikada videla, ali sam pre svega drugog napamet naučila „Plavi čuperak” – bez njega dalje školovanje jednostavno ne bi išlo. Školovanje, malo je reći. Daljine, oh da.
Naše daljine su uvek na jednakoj udaljenosti, blizine takođe. Prisećamo se Mia i ja plavih đačkih uniformi, a posle u i trećem razredu, poodrasle, imale smo pravo i na kecelje. Obema su ih mame šile. Postojao je nekakav redosled, i važio je za sve. U toj plavoj uniformi bilo je daljina, u slikama, kod mene uvek u prizorima: odlazila sam kako sam stigla i gde sam stigla, potaknuta najsitnijim detaljima i najnevažnijim kadrovima koji su nepostojeći, mislila sam kako ću moći sve, i još više od toga, da ću želeti sve, i da ništa neće biti obično. Sada, gledajuću tu ’87 iz blizine, i kecelja je tako blizu, još joj vidim mamine nesavršene štepove – ostalo je samo to da ništa neće biti obično. Tridesetak godina baš i nije neka razdaljina ako sačuvaš dete u sebi. I ne mariš, jer šta bi Mika danas bio da je mario za lajkove svih glava sa profila.
Gledam daljinu i razmišljam u koji pasus da je smestim – ona je posebna, eterična, nedodirljiva, nedostupna, inače ne bi bila daljina. Ona je suština mene, svih nas. Postoji tu negde okolo, pomalo i u nama, jedna lepota, unikatna, sačinjena od božanske kreacije, od bića koje elegancijom duha i vitalnošću uma pokreće materiju i stvara ono što se dotiče – blizinu. Blizina se rađa iz daljine, jer po proverenom receptu, čovek se sa sobom sretne tek kada otputuje daleko, među reči čije značenje ne zna, novu mimiku, kulturu i mirise u kojima više nije on, gde ne nailazi na poznate slike. To su susreti sa sopstvom, sa svojim bićem i ko ne želi da se iz daljine vrati isti, ne treba ni da krene na put, i onako nije za svakoga, samo za one koji su spremni da sačuvaju dete u sebi. Ko ni to ne želi, ne mora čak ni da otputuje – dovoljno je nadahnuće, neka bude vetar za koji niko ne zna odakle dolazi, niti šta je, koji ne poznaje zakone svoga srca i nosi u sebi nešto što je jače od njega samog. Ko ni to ne želi, može da ostane tu gde jeste, neka daljina će ga već pokupiti, kada se najmanje nada, a blizina će ga sačekati na dugoj strani kruga. Kosmos je vrlo uređen sistem, mnogo više nego što je to osnovna škola ’80-ih.
Blizinu dišem, i njoj se vraćam posle daljine. Zapravo uvek je nosim sa sobom, ne ispuštam je, jer šta bih ja kada se zamorim od zavođenja u daljini, kada prođe prvi ljubavni zanos, šta bih bila bez svojih drvenih igračaka, reči, slika, boja i bojica, to je stabilno tlo. Tek tu se vidi koliko ko vredi, zna se koje karte je dolaskom na ovaj svet izvukao, koje nije, i treba da igra s tim što ima u rukama. Nema druge, život je najslobodnije tržište intelekta i senzibiliteta.
I nemoj da menjaš svoju suštinu, jer ona ti je najbliži saradnik i početak svega, bez nje si niko i ništa, nemoj da poklekneš pred globalnom naukom o dobrom i lepom. Takvi su bili stari Grci i Rimljani, pa nisi ni ti za potcenjivanje. Lajkovi su nepouzdane ciglice za zidanje persone, čistota, kamen i kristalne suze su se malo bolje pokazali. Čuvaj svoje blizine i daljine, plave unifrme i sadržaj svoje duše, pa ćeš lako zadovoljiti formu – možda će ti biti potrebniji nego bilo šta drugo. Dok je Mika slagao kamenčiće iz svojih daljina i blizina, nije bilo lajkova, a i da je bilo da li bi mario – zato je veliki.
(Upućujem izvinjenje čitocima za obraćanje u drugom licu na kraju ovog teksta – stilsko nasleđe Mike Antića.)
