in

„DALJINU DIŠEM, BLIZINU DIŠEM.“ Mika Antić

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: IVANA MARTIĆ

Taj čudesan Bari. Koloritan lučki grad na jugois­toku Italije. I ja u njemu. Pomislih slučajno ovog leta na jedan dan, ali nema slučajnosti, to već svi znamo. Ostala jedan da bih ga upoznala, a volela bih da sam mogla i sto jedan.

Tražim baziliku Svetog Nikole, tražim da se po­klonim moštima njegovim. Do sada bila na ko­lenima na Ostrogu nad moštima Sv. Vasilija Ostroškog u Crnoj Gori, na ostrvu Egina u Grčkoj pored svetih moštiju Svetog Nektarija Eginskog. I stojim u Bariju, u mojoj Italiji, na tlu koje mi daje uvide, koje me diže, daje krila, vodi, ne očekujući ništa, kao uvek do sada. I upravo tada kada ne očekujete i dobijate najviše.

Ulećem u crkvu u 15 časova kada počinje služ­ba, onako nepripemljena, mala crna haljina, fo­to-aparat oko vrata težak 2 kg, ruksak na leđima. U kripti bazilike, puno žena, prekrivenih kosa, rekla bih Ruskinja. Sveštenik započinje službu, ne razumem jezik na kojem govori, nije italijans­ki, nije latinski, nije grčki, nije ruski, možda je neki barski dijalekat. Ništa ne razumem, prepoz­najem samo koren nekih reči. Ali snažna energi­ja mesta me obuzima, miris tamjana, reči koje možda razaznajem, sveće, energija žena koje su na kolenima. Mole se, svaka druga plače. Pad­am na kolena, dotičem mermer crkve i duša mi se otvara. Suze se utrkuju koja će pre izleteti. Gledam, ne verujem, fotografišem, plačem, mo­lim se. Prepuštam se.

Dišem sve blizine i daljine ovoga sveta, dišem, jer mi je tog trenutka jedino to preostalo. U miru, molitvi i udisaju.

Pre 11 i po godina, imala sam susret sa čudesnom ikonom Svetog Nikole u crkvi u Frankfurtu i te večeri su počeli trudovi, disanje kojim sam morala da ublažavam bolove i tada se rodio Damjan. Sada, posle toliko godina, nenadano, snažan susret sa moštima i energi­jom ovoga sveca i opet disanje i suze, ali ovog puta (prepo)rodila sam se JA. Da, upravo ja kroz udisaj daljine i blizine. Ne, nisam ovo sanjala, doživeh najjače i najsvetlije. Tek kada pređete put, možete da povežete znakove ako ih jasno vidite, ako vam je logika lepa. Povezala sam ta dva trenutka u mom životu, te dve slike, ta dva susreta, koja su me dovela do (samo)rađanja.

Da, ja živim u Srbiji, ali sve spoznaje dobijam kroz kretanje, putovanje, dobijam kroz svet. I jedino tako ovaj moj ovozemaljski život je pun smisla. I zato dišem, gde god sam, sve daljine i blizine. U stanju sam da udahnem svet kao Anima Mundi. Darovana od neba. I kao što Mika Antić u svom stihu kaže „Daljinu dišem. Blizinu dišem“ tako i ja. Ceo svet mi stane u udahu, ono što je bilo, ono što jeste i ono što će biti. Dišem spokojna.

A šta vi dišete?

ŠTA MISLITE?

100 Poena
Upvote Downvote

OKTOBAR 2018. IZAŠAO JE NOVI BROJ E-MAGAZINA RYL

ANDALUZIJA