PIŠE: NAĐA ŠARENAC
Narcizam, narcisoidan, narcis − sve su to pojmovi koji se često koriste u svakodnevnom govoru i za različite stvari. Tačno je da živimo u eri potrošačkog društva, te da su sebičnost, egocentričnost, želja za postignućem, samoživost i grandioznost, izražene kroz doživljaj da smo baš mi oni specijalni i posebni, nešto što se kulturološki, barem na Zapadu, podržava i ceni.
Problem je kada ljudi koriste termin narcizam kao dijagnostičku kategoriju, pa ispada da svaki drugi čovek može da se podvede pod dijagnozu narcističkog/narcisoidnog poremećaja ličnosti (kriterijumi navedeni u psihijatrijskom dijagnostičkom priručniku DSM-5). Međutim, dijagnoza narcističkog poremećaja ličnosti nije toliko česta koliko se misli (1% na nivou opšte populacije, prema istraživanjima u Americi). U naučnim krugovima i dalje se vode diskusije oko dijagnostičkih kriterijuma za određivanje ovog poremećaja, a naročito onog u vezi sa odsustvom empatije.
Ipak, u svima nama postoje određene narcistične crte. Svi mi, hteli to da priznamo ili ne, možemo da budemo i egocentrični, i arogantni, i samoživi, i sebični, i tvrdoglavi, i antagonistički nastrojeni. Možemo da se štitimo od nesigurnosti napadom, da okrivljujemo druge za naše probleme, da se osećamo superiorno i da budemo ubeđeni da nam određene stvari pripadaju, jer smatramo da smo posebni. Možemo biti posebni i specijalni na osnovu različitih kriterijuma, pa čak i po tome da smo najnesrećnija osoba na svetu.
Narcizam se kao sklop određenih crta ličnosti može posmatrati dimenzionalno, tako da se na jednom kraju nalazi ehoizam (eng. Echoism), a na drugom narcistički poremećaj ličnosti i maligni narcizam (kako ga je prvi definisao O. Kernberg), gde se narcistične crte spajaju sa psihopatskim ili sociopatskim. Između ove dve krajnosti, nalazi se čitav dijapazon mogućih kombinacija i intenziteta antagonizma koji postoji u srži narcističke strukture. Introvert se neće baš šepuriti grandiozno, nego će više koristiti pasivnu agresiju za dolaženje do cilja, dok će se ekstrovert razmetati, šarmirati ljude, tražiti pažnju i aplauze. Možemo čak činiti i dobra dela, ali sa motivom da na taj način probudimo divljenje i dobijemo pažnju za kojom potajno žudimo.
Poznati mit o Narcisu i nimfi Eho najbolje objašanjava psihološku podlogu i univerzalnost ovih ljudskih aspekata, jer je simbolika mita poruka mudrosti koja dolazi iz kolektivne svesti.
Narcis je sin vodenih božanstava, ali je smrtan. Krasi ga izuzetna lepota i spretnost u lovu. Sve nimife su zaljubljene u njega, ali on na njih ne obraća pažnju ili ih grubo odbacuje. Nijedno biće nije dovoljno dobro za njega. Nesposoban je za autentično povezivanje sa drugima i fantazira o nekome specijalnom i posebnom.
Planinska nimfa Eho smrtno je zaljubljena u Narcisa. Međutim, kako je zagovarala Heru da ne sazna za Zevsova neverstva, biva kažnjena tako što gubi svoj glas, tj. sposobna je samo da ponovi poslednje reči koje neko drugi izgovori. Ona ostaje skrivena i zagledana u Narcisa, ali ne može da iskaže svoje želje i potrebe.
Zbog okrutnog tretmana prema nimfama, Narcisa sustiže kletva (po nekim izvorima od boginje Afrodite, a po drugima od boginje osvete Nemeze) da se zaljubi u nekog nedostižnog. Umoran od lova, Narcis prilazi izvoru kako bi se okrepio. Ugledaviši svoj odraz u vodi, zaljubljuje se u njega. Pokušava da ga zagrli i poljubi, ali čim se približi, odraz se gubi u talasima vode.
I Narcis i Eho pate usamljeni, bez podrške roditelja, nimfi, božanstava. Narcis polako vene, prestaje da jede i pije. Eho ga nemoćno posmatra iz prikrajka i ponovlja njegove poslednje reči koje izgovara pred smrt. Narcis umire kraj izvora, a Eho nestaje. Ono što iza njih ostaje su cvet narcis koji cveta u proleće i odjek (eho) koji čujemo po brdima i planinama. Tako oni nastavljaju da žive u nama, u delovima individualne i kolektivne psihe.
Voda u mnogim svetskim mitologijiama predstavlja simbol emocionalnog sveta i nesvesnog, kao i duhovnog preobražaja. Neprisutnost roditelja pokazatelj je odsustva podrške, ljubavi i vođstva. Narcis ne prepoznaje sebe u odrazu. On ne zna da je to on, što govori o neizgrađenoj ličnosti, o krhkosti ega, o izostanku samospoznaje kao posledice odsustva onoga što se u psihologiji zove „ogledanjeˮ. Kada je staratelj „uštimovan” sa detetom, to dete postepeno upoznaje sebe u očima drugoga. Roditelj (naročito majka) oponaša dečje pokrete, facijalnu ekspresiju, verbalizuje šta d ete o seća i tako mu stavlja do znanja da je u redu, da je prihvaćeno, da može da veruje svojim doživljajima i svojim emocijama, da neće biti voljeno samo pod određenim uslovima (najčešće u vezi sa određenim postignućima). Na taj način dete upoznaje sebe i stiče zrelo samopouzdanje i samovrednovanje.
Narcizam bi trebalo posmatrati dimenzionalno i težiti nekoj sredini, zdravom narcizmu. U toj sferi mi možemo nekada da precenjujemo sebe u nekim svojim aspektima i da češće stavljamo „ružičaste naočareˮ, ali to će doprineti većem optimizmu, motivaciji, istrajnosti, samopouzdanju. Osobe koje se nalaze na tom delu spektra (sredina spektra) sposobne su i da preispitaju svoje postupke i da se zamisle i izvine kada pogreše, dakle ne moraju ući u defanzivno raspoloženje.
Osobe bliže krajnosti ehoizma imaju strah od zdravog narcizma, strah da se osećaju posebnim. Često su doživljavale odbacivanje i dobijale poruke da sve što urade ne valja. Ne umeju da uspostave zdrave granice, da se zauzmu za sebe. Nemaju svoj glas poput nimfe Eho. Ne žele specijalan tretman, jer se smatraju beznačajnim i zato ih često privlače narcisi sa suprotne strane spektra.
Na drugoj strani, koja ide u krajnost narcistićkog poremečaja ličnosti i malignog narcizma, nailazimo na osobe koje su eksploatatorski raspoložene i koje ne veruju ljudima. One se ne povezuju iskreno i intimno sa drugima, jer nisu sposobne za uzajamnost i dodir sa sopstvenom ranjivošću, već ljude koriste isključivo kako bi zadovoljile svoje potrebe, dobile pažnju i divljenje. Mogu da budu zavisne, agresivne, jako osetljive na bilo koju naznaku kritike, sklone drami kako bi popunile unutrašnju prazninu i osetile se živima. Često osciliraju između idealizacije i demonizacije drugih. Osobe su kojima se ili nisu postavljale granice u detinjstvu, pa su navikle da sve mora odmah i sada i nemaju toleranciju za druge, ili usled nesigurne afektivne vezanosti nikada nisu uspele da izgrade sebe, nego to krhko jezgro čuvaju jakim zidinama grandioznosti, puni antagonizma zbog neispunjenih ranih razvojnih potreba, usled čega će svaki osećaj slabosti projektovati na drugoga. Osobe su koje su opsednute sobom, a zapravo sebe i ne poznaju, pa tako ni druge, te samim tim oduzimaju sebi ono što im je zaista potrebno i lekovito, a to je prava intimna povezanost sa drugim ljudskim bićem.
Iza kulisa krije se autentična želja za ljubavlju i prihvatanjem. Potrebno je pogledati pravo u srce. Dr Kris Germer je to iskazao na sledeći način: „Melting of a hart in a face of failure.ˮ Učeni smo da ojačamo, „ogrubimo” srce, pošto je rizik dozvoliti da srce ponovo omekša nakon prvih doživljenih povreda. Težak je to zadatak i na prvi pogled zastrašujuć, jer kako bismo to postigli neophodno je da se prisetimo i proživimo ponovo sve one stvari usled kojih je srce moralo da ojača. Na kraju kada taj proces prihvatimo sa ljubavlju, ističe dr Germer, sve dolazi na svoje mesto i bude lakše. Unutrašni otpor uvek ima zaštitnu ulogu, ali ne vodi razvoju i ispunjenju. Naučili smo da „očvrsnemo” sa dobrim razlogom (da ne osećamo neprijatnost, povrede, tugu i uzroke istih). Međutim, velika je i cena koju plaćamo, jer da bismo iskusili radost, moramo da spoznamo patnju.
