KROJAČNICA ZA SRCETA

PIŠE/FOTOGRAFIJA: VLADAN FILIPOVIĆ

Pitala me da li volim srceta? Da li volim da ih čuvam?

Volim srceta i čuvam ih. Šijem im kostime, štepam, sređujem šavove. Stavljam zakrpe, da se ne izanđaju, da ne izblede. Kad se rasenče, ja ih krpim. Čuvam ih da ih ne pojedu moljci. Tu i tamo isečem neki končić koji visi. Stavljam srceta na stare udobne štofove, somot, tweed, velours… da se ne prehlade, kad im zahladi. Neka srceta stavljam u pamuk, neka u svilu, ona jaka mogu i u teksas. Bitno je da im je udobno, da im ništa ne smeta, da ih ništa ne grebe i ne bode.

Zato imam i poseban metar za srceta, da im uzmem meru, nije to na milimetar, već na sekund daha. Imam i špenadle za srceta od licidarskog šećera i zihernadle od vremena da mogu da ih porubim kad ustreba. Imam i posebne igle za srceta da ništa ne boli kad ih ponovo zašijem.

Ali od sveg nereda u toj mojoj krojačnici za srceta, najviše volim moj naprstak, koji nije od metala već od dobre volje, topline osmeha i nežnosti dodira.