OBLACI POPUT ŠNENOKLI

PIŠE: PETE DOBRENOV

Svakom uvek treba nešto. Pa i u mesecu aprilu. Ja sam tu, kao i uvek. Prisutan. Ustanem ujutro uz lepu, vruću kaficu i osetim prve sunčane zrake na svojoj koži. Nedelja je i nemam planova. Ne­kad stavim u kalendar da tog određenog dana nemam nikakav plan. Smešno zvuči da moram da zabeležim tako nešto u kalendar. Ali pametan sam ja.

Opušten i smiren posle dobrog sna i osam sati spavancije, balans mi je skoro na željenom ni­vou. Odlučim da mi treba priroda, dodir vode među prstima na nozi i blag vetrić po licu. Spre­man sam da probudim moju prelepu. Napravim kaficu i miris kafe joj otvori oči široko. Pogled joj je na meni, osmeh i poljubac slede. Dobro je i ona spavala. Kao strastvena i odlučna žena, ona često zaželi da se odmori od svakodnevnih odlu­ka i da ja preuzmem ulogu odlučivanja za danas. Pametan sam ja.

Odluke su već donešene i samo treba da ih než­no predstavim. Danas idemo na plažu. Sastavio sam Bento Box za ručak, od avokada do diml­jenog lososa, friške mocarele i maslina sa lju­tom paprikom, ulepšano čeri paradajzom i tvrdo kuvanim jajima. Mozak i tibuška su presretni. Sakupili smo osnovne stvari za plažu i krećemo da hodamo. April je i sunce kuva vazduh oko nas bez ikakvog napora. Bosi gazimo po travi i sa svakim blagim korakom zahvaljujem zeml­ji što me prihvata, povezuje i što mi je prostrla divan tepih od trave. Približava nam se plaža i vetrić nas je uhvatio, onako polagano, iza vrata i izazvao da udahnemo slani vazduh od belih ta­lasa. Otvori nam se peščana poljana presečena plavetnilom mora. Vrući pesak nam masira noge i podseća nas da smo živi i da ne zaboravimo da imamo stopala. Okrenuh se i već je jedan peškir našao svoj mir dva metra od mene. Kao zaljublje­ni, peškiri nam se sastave i mi legnemo na leđa. Pametan sam ja.

Moje polarizovane sunčane naočare me teraju da vidim svet bez žmirkanja. Čiste boje plavet­nila pomešane sa šnenoklama oblaka. Predivno, magično, očaravajuće. Vetrić blago duva, ruke nam se sklope i zajedno osećamo puls našeg srca. Povezani smo u jedinstvenom osećanju pripadnosti i prisustva u prirodi. Pogledi nam se usmere prema oblacima koji se igraju visoko gore. Zajedno se tiho nasmejemo i pogledamo u isti oblak. Detinjasta mašta nam se otvori i opi­sujemo kako se oblaci menjaju, rastu, smanjuju, uvrću i smežuravaju. Evo ga Picasso, Da Vinci, pa i Gogh i Rembrant. Pridružio im se Mozart, Bach i Verdi. Baš ta žurka polagano se završila u D-mo­lu. Neopisiva, nezaboravna i predivna.

Prepuni smo života i ljubavi. Zahvalan što sam tu. Zahvalan što mogu da živim. Zahvalan ko sam ja. I ko smo mi. Zahvalan na alhemiji.