KAKO SVETLOST MOŽE DA TI ČUVA ŽIVOT

PIŠE: CHRISTINA CZETTL
FOTOGRAFIJE: ZLATKO ĐORĐEVIĆ

Toliko mi je ovaj put bilo važno da napišem i ispričam svoju priču da sad ne znam gde i kako da počnem. Pokušala sam na Facebooku da oglasim novosti, ali me je drugarica savetovala da možda ipak ne stavim post jer – kako se kaže – nikad se ne zna. Rekla je da je to što se meni, odnosno nama desilo lična stvar i da ne mora da zna ceo svet. Jeste da je ona donekle u pravu, ali…

U jednom momentu sam shvatila da ću se – pišući o svemu ovom – ponovo suočavati sa tom situacijom i možda kroz reči i rečenice doći do novih uvida i samim tim isceliti sebe, a možda i neko od čitaoca dođe do zanimljivih zaključaka. Čovek ne uči samo kroz sopstvena iskustva nego i kroz tuđa.

Moja/naša priča je počela tokom noći nakon što smo u našoj vikendici svi legli da spavamo. Kao uvek, kamin je bio upaljen. Tako tokom noći greje naša tela, kao i naše duše. Naša vikendica je naš raj, naša oaza, naš kutak mira i radosti. Tamo uživamo sa našim prijateljima, komšilukom i celo proleće tokom prošle godine smo živeli u prirodi. Ta kuća nam je bila veliki spas za vreme vanrednog stanja.

I onda, samo što sam zaspala i odspavala dva sata, probudim se. Čujem nešto čudno na krovu. Probudim muža, koji je ležao pored mene, misleći da sa kaminom nešto nije u redu. On je otišao u dnevnu sobu i čujem kako mi dovikuje: „Gori nam kuća! Probudi decu!“ Kad sam ustala, videla sam da je ceo dnevni boravak već pun dima. Još smo normalno disali. Otišla sam u dečju sobu, probudila decu i rekla im da moramo da izađemo iz kuće, ne pominjući da gori krov. Devojčice su jedva ustale, pošto su već duboko spavale. Podela posla je bila sasvim jasna, iako moj muž i ja nikad nismo pričali o tome. Ja preuzimam decu i zeku, a on se bavi gašenjem vatre (koliko je moguće sa običnom crevom iz bašte, u pidžami, bez cipela i jakne, zajedno sa komšijom i njegovom zetom). Dok sam ja bila sa decom, muškarci su bili sa vatrogascima napolju. Moja briga o mužu i o kući je bila ogromna. Pre nego što su deca zaspala tek oko četiri ujutru, ja sam im mirno pričala da su nas anđeli čuvali i zajedno smo se molile.

Kad sam sutradan prvi put ušla u kuću i videla da nedostaju delovi našeg krova, da su nam zidovi, nameštaj i sve stvari crne (čak i stvari u ormanima), da smo imali vodu od oko 5 cm u dnevnom boravku, suze su mi krenule… Naš raj se pretvorio u tamnu pećinu sa rupama i gadnim smradom.

Tokom cele noći me je držao osećaj zahvalnosti, a kad sam videla ovaj haos, moja psiha se pretvorila u tamnu rupu koja je ličila na našu kuću. Počela sam da razmišljam o tome šta bi moglo da se desi da se nisam probudila. Muž me za to vreme teši i ponavlja da sam ja spasila celu porodicu. On drži mene, ja držim njega i u tom momentu oboje shvatamo da ćemo kao par izaći iz te cele situacije jači i snažniji nego što smo bili pre.

Ne znam koliko dana ili nedelja će trajati da izađemo iz ovog šoka. I dan-danas, tri nedelje otkad se ovo desilo, ponekad osetim tugu. Gazi me kao voz. Bukvalno osetim kako dolazi i stane. Pustim je da bude tu, a čim je prihvatim, znam da će i da ode. Tako je, po mom mišljenju, važno da sebi dozvolimo da osećamo bilo koju emociju. Prošla sam kroz razne faze tuge, besa i crnog humora u roku od samo četiri sata. Prihvatanje emocija je jedan deo mog mentalnog procesuiranja događaja, ali meni je bitno da što više radimo na tome da svima nama bude ponovo dobro i da se vratimo u kuću koja će ponovo da postane naš raj i naša oaza.

Ljudi koji me znaju primećuju da sam od tada izgubila malo od svog sjaja u očima, ali oni znaju da ću raditi sve što je moguće, sve što znam, da ga vratim. A počela sam tako što sam tražila poruku anđela, kao i energetski uzrok požara. Tražila sam pomoć prijatelja za energetsko i duhovno čišćenje cele kuče. Takođe smo se svi skoro „potopili“ eteričnim uljima (masaže, mirisanje), svaki dan pre spavanja se bavim tehnikom disanja (kundalini disanje) i aktivno i svesno se povezujem sa našim izvorom. Sve svoje brige, svu tugu predam Bogu. Nesvesno sam uvek povezana preko svog srca, gde je sedište moje svetlosti. Ja sam sto posto ubeđena da je Bog uspeo preko moje vere, poverenja i povezanosti da me probudi. Mnogo sam mu zahvalna za naš život i našu sudbinu i da ipak još možemo da ostanemo na ovom svetu. Verujem da postoji Božji plan za svaku osobu i samo on zna kad je kraj našeg vremena. Do nas je samo KAKO živimo život koji nam je podaren. Da li biramo nevolju, zavist, ponos i ljubomoru? Ili ljubav, mudrost i saosećanje, koje nas sigurno približavaju Božanstvenoj energiji i Božanstvenoj svetlosti? Ova svetlost nas hrani i isceljuje. U slučaju moje porodice, ta svetlost će hraniti i isceljivati naše fizičke i psihičke rane kao što će vratiti sjaj u moje oči.