PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
FOTOGRAFIJE: MIHAELA NINIĆ, EMA BEDNARŽ, NEMANJA OBRADOVIĆ
ŽELJKO DIMIĆ, AMERIČKI GLUMAC NAŠEG POREKLA, ODRASTAO JE U KOZARSKOJ DUBICI, A NAKON NEKOLIKO BEZUSPEŠNIH POKUŠAJA DA SE UPIŠE NA GLUMU NA BEOGRADSKOM FDU ODLAZI U AMERIKU, GDE JE 1997. GODINE PRIMLJEN NA INSTITUT LEE STRASBERG U NJUJORKU. DIPLOMIRAO JE U KLASI ČUVENOG PROFESORA MAJKLA MARGOTE. PO NJEGOVOM SAVETU, ŽELJKO JE UZEO SCENSKO IME JACK DIMICH KOJE KORISTI ZA POTREBE PROFESIJE, U KOJOJ JE DO SADA OSTVARIO PREKO 80 ULOGA NA FILMU, TELEVIZIJI I U POZORIŠTU.
GODINE 2008. DOBIJA SVOJU PRVU GLAVNU ULOGU ZA FILM IN THE NAME OF THE SON (U IME SINA), SA KOJOM JE POBEDIO NA 22 INTERNACIONALNA FILMSKA FESTIVALA I NOMINOVAN JE ZA PRESTIŽNU NAGRADU AMERIČKE AKADEMIJE – OSKAR U KATEGORIJI KRATKOG IGRANOG FILMA. POZNAT JE PO ZAPAŽENIM ULOGAMA U SERIJAMA LAW & ORDER, CSI, BURN NOTICE, WELCOME TO BROOKLYN, UNDERCOVERS…
IGRAO JE NASLOVNU ULOGU NIKOLE TESLE U PREDSTAVI TESLA, ENGLESKE AUTORKE SHERI GRAUBERT, NA OFF BRODWAY-U, U NJUJORKU, U REŽIJI BEOGRADSKE REDITELJKE SANJE BEŠTIĆ. FILM ŽELJKA MIRKOVIĆA TESLIN NAROD, U KOME PONOVO TUMAČI LIK NIKOLE TESLE, KVALIFIKOVAO SE ZA OSKARA ZA DUGOMETRAŽNI DOKUMENTARNI FILM 2019. NA NAŠIM POSTORIMA IGRAO JE EPIZODNE ULOGE U FILMOVIMA „TURNEJA“ GORANA MARKOVIĆA, „TRAVELATOR“ DUŠANA MILIĆA, „SRPSKI OŽILJCI“ VLADIMIRA RAJČIĆA, „VOLJA SINOVLJEVA“ NEMANJE ĆERANIĆA, „NEKE DRUGE PRIČE“ ANA MARIJE ROSSI, A OSTVARIO JE I GOSTUJUĆE ULOGE U DOMAĆIM SERIJAMA VOJNA AKADEMIJA, DRŽAVNI SLUŽBENIK, 12 REČI, URGENTNI CENTAR… IZA NJEGA JE NEKOLIKO ODRŽANIH JAVNIH ČASOVA GLUME ZA KOLEGE I STUDENTE, NA KOJIMA JE PREDSTAVIO NEKE OD NAJZNAČAJNIJIH VEŽBI SA INSTITUTA LEE STRASBERG. SVETSKI, A NAŠ, GLUMAC JACK DIMICH DO SADA JE IGRAO NA SRPSKOM, HRVATSKOM, ENGLESKOM, RUSKOM I ČEŠKOM JEZIKU. ŽIVI NA RELACIJI NY – BEOGRAD.
KAKO IZGLEDA ŽIVETI NA RELACIJI NJUJORK – BEOGRAD?
Da, živim u Njujorku i oficijelno sam Njujorčanin, ali Beograd uvek osećam kao svoj grad, u njemu sam proveo neke od najlepših godina svog života. Taj isti Beograd sam napustio samo zato što sam morao u onim suludim vremenima koja nisu bila dobra ni za koga, ali uvek mu se rado vratim i to vrlo često, kako zbog posla, tako i zbog svoje bliskosti sa Beogradom, koju nikad nisam izgubio. Ispunjen sam saradnjom sa kolegama iz Srbije na različitim projektima, a najviše kada vidim prijatelje, posetim roditelje u Bosni, i tako ću živeti sve dok njujoršku bazu jednog dana ne zamenim beogradskom.
ŠTA TI JE AMERIČKI SAN DONEO U ŽIVOTU?
Iskreno, vrlo često čujem te reči, ali ne volim tako da govorim. Može biti i američki, i jugoslovenski, i japanski, kineski… Snove vezujem uvek za osobe koje teže da ih ostvare i, za mene, to je bio san jednog dvanaestogodišnjaka koji je uspeo da ga odsanja baš u Americi. U svojoj dvanaestoj godini poželeo sam da budem glumac i nije mi tad padalo na pamet da idem u Ameriku i da to bude ostvarenje baš američkog sna. Ako već tako govorimo, ja sam onda prvo imao beogradski san, ali sticajem okolnosti koje su bile jače od mene, to se nije ostvarilo, pa je ostvareno na drugom mestu, u mom slučaju, u Americi. A šta mi je doneo? Doneo mi je da živim život koji želim, da radim posao koji volim, i što kaže moj profesor, da ulazim u likove, da ih napuštam, da upoznajem nove, da se vraćam starima. Živim od uloge do uloge i nema tu ničeg posebnog ni glamuroznog, osim da čovek radi svoj posao. Volim za sebe da kažem da sam klasičan zanatlija. Ja sam završio zanat. Za mene gluma stvarno to jeste, bez obzira na akademski status koji imam zbog završene akademije. Gluma je, pored talenta, ogroman rad i to, pre svega, na sebi, jer bio ja talentovan ili ne, nikad se ne oslanjam na talenat, okrenut sam radu na liku, a to je uvek specifičan i temeljan proces.
KADA GLUMIŠ, NA KOM JEZIKU SI TI ZAISTA TI? ŠTA TI DONOSI ENGLESKI, A ŠTA SRPSKI?
Žao mi je što to moram da kažem, ali lakše mi je da radim svoj posao na engleskom nego na maternjem jeziku. Školovan sam na engleskom i većinu svojih uloga sam i radio na engleskom, međutim uvek mi je posebno zadovoljstvo da radim na maternjem, izazov mi je jer mi je teže. Da bih radio američke uloge, morao sam potpuno da transformišem vilicu u anglosaksonsku varijantu, koja je bila toliko daleka od moje balkanske. To mi je donelo mogućnost da izađem iz klišea i da igram rođene Amerikance, i evo nedavno sam dobio sedmu takvu ulogu u horor trileru “223 WICK” u Ohaju, koji snimam krajem sledećeg meseca, a u kome igram katoličkog sveštenika. To je Father Murphy, glavni negativac u filmu i prva sporedna muška uloga. Producente ne zanima ko sam ni odakle sam, ni koji mi je prvi jezik, ni drugi, ni treći. Traže autentičnost i originalnost, a to nisam mogao preko noći da postignem i zato se bavim ovim poslom na način koji sam odabrao – a to je da nemam izgovore. Na kom god jeziku da radim, dam sve od sebe, maksimalno se posvetim, detaljno radim na karakteru likova jer, na kraju krajeva, u opisu posla nam je da igramo neke druge ljude, da ne budemo mi. Ta transformacija ogleda se i u fizičkom, duhovnom, emotivnom, intelektualnom segmentu. To jeste malo tradicionalniji pristup i taj teži način mi oduzima mnogo više vremena dok ne udahnem život nekom liku na kome radim, koji god jezik da je u pitanju.
SCENSKO IME TI JE JACK DIMICH. DOSTOJEVSKI JE REKAO DA JE IME SUDBINA. DA LI MISLIŠ DA SI SVOJU SUDBINU PREOKRENUO OVIM IMENOM?
Uz dužno poštovanje velikom Dostojevskom, moje je mišljenje da svako svoju sudbinu kroji sam. Poštujem sva verovanja i predanja o sudbini i sve knjige koje su o tome napisane, i bez obzira na to koliko su nekad okolnosti jače, i dalje mislim da je čovek taj koji najodgovornije sebe može voditi kroz život i donositi odluke u svoje ime i prezime. Baš kao što ste rekli, to je moje scensko ime. Svoje ime nikad nisam promenio. Jack Dimich je profesionalno ime i to vam je u Americi potpuno uobičajeno. Moj profesor je samo bio praktičan sa tim predlogom, jer moje ime niko nije mogao da izgovori.
DA LI JE VELIKA KONKURENCIJA U TVOM POSLU?
Na svakom kastingu imam preko 500 ljudi “protiv sebe”. Malo je reći da je konkurencija ogromna – strašno je koliko nas ima. Ceo svet je u Americi, svi bi ovde želeli da uspeju, da budu slavni i popularni. Ja nisam zbog toga ovde, samo radim svoj posao, ali opet kažem, ogroman je broj ljudi u toj našoj borbi i potpuno je normalno da nekada na kastingu bude i do 1000 ljudi i da nakon toga ideš u tri, četiri kruga dok ne dođeš do neke uloge. To su, verujte mi, Tantalove muke i verujem da vaši čitaoci ne žele da čitaju o tome. Bolje da ne znaju.
DA LI OD GLUME MOŽE DA SE ŽIVI U NJUJORKU?
Ja od svog posla živim već šest godina. Novac mi nije prioritet, već uživanje u poslu koji volim. Da sam hteo da budem bogat, radio bih na Vol Stritu. Nemam nameru da trčim za novcem, to bi bilo najveće siromaštvo koje bi moglo da mi se desi, posebno zato što se bavim javnim poslom. Sebe smatram dramskim umetnikom, to mi je prioritet, a koliko ću za svoj rad biti nagrađen važno mi je jer od toga živim, ali nikad mi nije bilo prioritetno, niti će biti.
KOJU ULOGU PRIŽELJKUJEŠ?
Sledeću. Ako baš moram da kažem, voleo bih da igram glavnog negativca u nekom filmu o Džejmsu Bondu.
DA LI JE JACK ISPUNIO SAN MALOG DEČAKA ŽELJKA OD 12 GODINA?
Ispunjava ga svaki dan i dabogda ga nikad ne ispunio, jer tom dečaku, i tom Željku i Jacku, najveći neuspeh bi bio da stane i da prestane da ispunjava svoj san. Uspeh je, po mom mišljenju, nezavršena kategorija. Ko god smatra da je nešto uradio u životu i u nečemu uspeo, stao je, a za mene je to neuspeh. Ja svoje snove ispunjavam na dnevnom nivou. Gledam da svakog dana sebi ispunim neki novi san i tako ću do kraja života.
TEMA MARTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV PLAY (S)MART. KAKO SE IGRA PAMETNO U ŽIVOTU?
Ne znam, to ćete pitati pametne ljude. (smeh)
