PIŠE: TATJANA MANOJLOVIĆ
„Juče sam je video. Odneo sam jagode, brdo jagoda na Bežanijsku kosu, za svu njenu decu, za njih dvadeset sedmoro. I za moju Jagodu. Svaku sam ja ubrao. Složio. Doneo. Predao. I jednu ružu. Iz vrta koji nikada neće biti njen.
Da li još uvek boli? Boli kad god mislim o tome, kad mislim o njoj, o nama.
Da li je šteta? Jeste, nepovratna. Šteta je moje mladosti i veoma moguće – celog mog života. Ono što vidim u plavom, prozirnom oku moje majke, koja pogledom i odmahivanjem glavom, bez reči, sve kaže – to je odgovor. Jasno je i meni.
Ali, siguran sam da bih opet isto. Opet bih rekom bez povratka.”
Četiri meseca ranije. Vikend radionica “Bauk javnog nastupa” ili “Kako savladati tremu”. Marko se prijavio poslednji. Grupa je ve’ bila zatvorena. Samo se pojavio u prostoru i razoružao me osmehom deteta koje je nešto zabrljalo, a nema vadilicu… Pristala sam da nam se pridruži iako je prekobrojan. Pomislila sam da je student i da nema više od 22 godine. Ispostaviće se – skoro četrdeset. Kasnije sam shvatila kako je zamrzao vreme i tog neiskvarenog dečaka u sebi.
Tokom radionice mnogo toga izbije na površinu i osim što svaki učesnik neosetno pomera svoje granice i prevazilazi nesigurnost, tremu, napade panike, dozvoljava sebi da privuče pažnju i na nju uzvrati – dešava se paralelno i jedan drugi proces. Nagomilani, a često nepotrebni sadržaji koji opterećuju naš um i dušu, promišljenim vežbama i tehnikama – odlaze. Praveći prostor za nove izazove, usput dolazeći do uvida, “aha” efekata koji u momentu mogu da promene percepciju i povedu vas ka cilju, ka razrešenju.
Tako je bilo i sa ovom grupom. Dva dana po četiri sata je neverovatno mnogo vremena i sasvim dovoljno da učesnik bude zadovoljan rezultatom i konačnim ishodom, a trener ponosan na svakog pojedinačno.
Marko je u nedelju, tokom završne vežbe, briljirao. Sumirajući utiske, otkrio je da u životu nije osetio takvu satisfakciju i nije verovao da on to može. On koji lako osedla vranca i odgalopira na njemu kroz šumu, on koji je podigao dvadeset plastenika pod jagodom, on koji je od motača kablova dogurao do majstora fotografije i snimatelja koga za snimanje spotova čekaju po pola godine… Nije verovao da može i sam stati pred kameru i reći…
Rekao je: “Dušo, srce sam ti dao, svojih petnaest godina koje su morale biti razdragane, neobuzdane, okupane smehom, pesmom… Sunce moje, dušu sam ti dao. Ljubavi, ostaćeš sunce mog života. Živote, pusti me da idem dalje i živim.” Rekao je “u kameru”. Pred publikom. Izgovorio. Čuo sebe.
I kao ostali u grupi, bio zadovoljan probijanjem leda, opuštanjem, onim što će kao utisak poneti sa sobom.
Te večeri sam i ja otišla kući ispunjena, zadovoljna kako je sve proteklo, sa osećajem da je svako pomerio svoje limite… Ali, nešto me mučilo. Nisam to mogla da osvestim kao jasnu misao. Pre neki treptaj, nemir koji nagoveštava da nešto nije u redu.
Tokom decenija novinarskog iskustva naučila sam da sebe da je reset neophodan, da ne smem ostati zaglavljena u emocijama koje pokrene susret, situacija, nepravda, nemoć da se promeni tok dešavanja. Ipak, pored svega i dalje ima situacija kada držim mikrofon, sagovornik svedoči i plače, meni se suze slivaju niz lice.
Na radionicama to sebi ne mogu dà dozvolim, naročito ne ako individualno radim sa nekim… “Poker face” je jedna od prvih vežbi koje smo trenirali savladavajući kliring psihoterapiju… I zahvalna sam na tome.
Slušala sam pažljivo svakog pojedinačno tokom ova dva dana. Kada se radi na savladavanju treme samo u ovakvoj grupi i samo dva dana, nije neophodno tako duboko zaranjati… Ipak, učesnik sam odredi, oseti, trenutak i okruženje ga ponesu…
Nije bilo neophodno, ali Marko se otvorio. Bio je petnaesti u grupi i bez svog para, tako da sam u nekim vežbama ja uskakala da ih radim sa njim.
Instrukcija glasi: Reci mi nešto o sebi i svojoj trenutnoj životnoj situaciji.
Deset minuta govori jedan učesnik, onaj koji sluša ne komentariše, ne postavlja potpitanja, ne prekida ga. Sluša sa pažnjom, podstiče ga stavom i pogledom, povremenom potvrdom da ga razume i ohrabrivanjem da nastavi. U poslednjoj minuti onaj koji govori dobija informaciju da se bliži kraj njegovog izlaganja, kompletira ga, sagovornik se zahvali i promene uloge.
Tako smo radili i Marko i ja. Svako svoju priču. Prvo ja, da mu olakšam. Onda on.
“Poznajem je jako dugo, još od detinjstva. Počeli smo vezu nakon srednje škole. Ona je medicinska sestra. Bila je to ljubav nad ljubavima. Zbog nje sam učio, radio, disao. Da budem bolji. Dovoljno dobar za nju. Znaš, ona je svetica. Ona je najplemenitije biće na ovom svetu. Radi sa decom u bolnici. Ne možeš da pretpostaviš sa koliko ljubavi im priprema paketiće za svaki praznik. Koliko je kreativna. Koliko voli cveće. Kakva je domaćica. Žena nad ženama. Planirali smo budućnost, podigao sam jedan plastenik, posadio jagode, obezbedio plasman. Pa još jedan, još jedan, još dva. Zrele su jagode za moju Jagodu. Ona se sve bleđe osmehivala, sve manje uživala u njihovom ukusu i omamljujućem mirisu. Sve češće je bila tužna, povlačila se u sebe, izbegavala me. Nisam imao odgovor ni na jedno pitanje. Jednog dana je otvorila mejl i pokazala mi potvrdu o rezervaciji leta za Australiju. Otišla je u maju. Kad su jagode u punom rodu. Otišla je moja Jagoda. Ispričala mi je da je njen rođeni brat, koji je već desetak godina tamo, u velikom problemu. Skida se sa heroina, upao u dugove, supruga otišla, povela decu .On krizira. Slab je, ima i propratne zdravstvene probleme. Ide tamo dq bude uz njega, pokušaće da dobije papire, da se zaposli. Otišla je, a ja nisam imao argumente da je zaustavim. Lečim se knjigama, muzikom, zatrpavam poslom, slušam potkaste umnih ljudi, posećujem sve radionice na koje naletim na netu. Ovo sam noćas na Fejsbuku pronašao, pomerio svq snimanja i došao. Tražim srcu lek. Teram sebe da se družim, da izlazim, upoznajem devojke. Slabo mi ide. Nije meni problem javni nastup, posao mi je takav da ne moram ja pred publiku. Jedino mir, koliko god, osećam dok sređujem leje jagoda. Čupkam korov, zalivam, berem. Moje jagode. Dok moja Jagoda… Ali, morala je. Takva je ona.”
Ističe deseti minut. Marko je kompletirao priču. Zahvalila sam mu se. Nastavili smo radionicu.
Nešto me mučilo u vezi te priče. Nekako je odzvanjala praznina. Nešto se nije uklapalo. Nisam imala prava da postavljam pitanja, da čačkam, da ga uvlačim dublje. Kasnije smo menjali parove, neke vežbe radili u većim grupama. U svojoj završnoj vežbi, Marko se obratio Jagodi. Niko nije komentarisao sadržaj. Dobio je komplimente od ostalih učesnika za stav, dikciju, ekspresivnost.
Utorak nakon radionice.
“Zdravo, Tanja. Marko je. Rekla si da radiš i individualno treninge javnog nastupa, pa sam mislio…”
“Marko, rekao si da ti to i nije toliko važno.”
“Ipak jeste. Nisam baš bio iskren. Potpuno sam zablokiran. Neprijatno mi je i telefonom da razgovaram sa nekim. Osećam knedlu u grlu, znoje mi se dlanovi. Na sastancima tima, kada razrađujemo projekat, dođe mi da pobegnem. Jako mi je prijala radionica. Čini mi se da bi mi pomoglo ako bih nastavio sada sa tim.”
Četvrtak u šest popodne. U prostoru gde inače držimo kliring sesije i treninge javnog nastupa i komunikacijskih veština. Marko i ja. Sedimo jedno naspram drugog. Ja sa rokovnikom i olovkom u rukama. On krši prste. Uznemiren je.
“Marko, da li se od našeg poslednjeg susreta desilo nešto što je uticalo na tebe, a što bi, po tvojoj proceni, trebalo da znam?”
“Uh… Muči me nešto. Jako. Znaš, Tanja, skoro sve sam izmislio. Bolestan sam od neostvarene ljubavi. Ližem svoje rane. Nećeš se uvrediti ako upotrebim jedan narodski izraz? Da, sjeban sam skroz. Nefunkcionalan na svaki način. Bilo me sramota da ispričam sve kako jeste, a patim, patim… Mučim se i rvem sa životom svojim, bez volje, želje, nade… Nasukao sam se na sprud.”
“Tu sam da te saslušam. Sve ostaje ovde u ova četiri zida.”
“Imao sam nepunih 25. Mi muškarci smo blentavi jako dugo, neki doveka. Pretpostavljam da to znaš”.
Osmehnula sam se saučesnički. Nisam mu rekla ono što bih mahinalno, da je neformalnija situacija. Rekla bih, da, nažalost. Najblentaviji su baš oni koje obožavamo. Ali, nije to tema.
Klimnula sam glavom i Marko je nastavio, zapravo – započeo svoju priču.
“Izabrao sam civilno služenje vojnog roka, postojala je ta mogućnost. Raspoređen sam u jednu ustanovu za decu obolelu od autizma. Tokom tih šest meseci imao sam svoje radno vreme. Od šest do dva. Portirnica, dežurstvo, ništa posebno. Trudio sam se da budem od neke pomoći kada sam već tu.
Emotivac, kakav sam, bio sam ganut do suza svakim saznanjem o prirodi bolesti tih mladih ljudi, nekih već u mojim godinama. Đorđe je bio moj vršnjak. Svakog trećeg dana ga je posećivao otac, ugledni neurohirurg, od nedavno penzioner. Donosio mu banane i šetao sa njim po vrtu. Svaki put između jedan i dva. Hirurški precizno. Auto parkira na istom mestu. Uvek isti naklon, u istoj ruci drži kesu, drugom rukom popušta kravatu. Osim učtive konverzacije, retko kada smo razmenili još neku dodatnu reč. Svega jednom, kao da se trgao i pitao me koliko imam godina. Učinilo mi se da vidim suzu u uglu oka. Dok je pri izlasku kretao ka svom autu, potapšao me po ramenu, pitao odakle sam, gde žive roditelji i kada sam rekao, više kroz šapat dodao: «Đorđe majku nije video skoro deset godina. Zbog depresije ne izlazi nigde van stana.» Nikada više, dok sam tu bio, nismo ni jednu suvišnu rečenicu razmenili.
Đorđe nas je zbližio. Nju i mene. I jagode.
Svi njeni pokušaji da uspostavi komunikaciju sa Đorđem bili su bezuspešni. Šta god bi pokušala da mu sugeriše – završavalo se njegovim bučnim negodovanjem, užasnom samodestrukcijom. Na svaku njenu reč je reagovao zatvaranjem ušiju, ujedanjem samog sebe, atakovanjem na vaspitačicu…
Tog jutra sam kupio kilogram jagoda od bake, koja ih je prodavala na improvizovanoj tezgi, nedaleko od Centra. Mahinalno sam iz činije gde sam odložio oprane jagode najpre jednu dao Đorđu, pa jednu Jagodi. Uzeo je i pojeo.
Stao. Potom poleteo ka meni sa ispruženim rukom. Ponovio sam. Jednu njemu, jednu Jagodi.
I još jednom. Smirio se.
Sledećeg dana sam ponovo doneo jagode. Ponovo situacija. Ponovo sve isto.
Trećeg dana sam dao njemu jednu, jednu Jagodi. Uzeo sam sledeću jagodu u ruku i rekao mu da dâ Jagodi. Smazao je, slatko, sa izrazom na licu koji bi mogao biti poluosmeh.
Narednog dana Jagoda je donela kartončiće sa naslikanim voćem i dala Đorđu. On je podigao onaj aa naslikanom jagodom. Ja sam mu dao jagodu. Sledeću sam uzeo u ruku i zamolio da dâ Jagodi. Dao je.
Sledeću jagodu sam stavio u Jagodinu ruku. Dotakao je. Umro. Ili se ponovo rodio?
Đorđe nas je zbližio. Sve je delovalo toliko nevino, toliko slatko. Neopisivo. Očarala me njena dobrota, strpljenje, posvećenost…
Bila je divna osoba, prava žena. Zbližavali smo se dan za danom, nesvesni kuda to vodi. Nismo imali ideju da može biti toliko opasno, tako žestoko, rizično po živote…I spostaviće se – po moj život.
Neću detaljisati. Jagoda je deset godina starija od mene. Udata. Govorila je da je srećna u svom mikrokosmosu. Muž, sin, balkon sa cvećem, ostava puna zimnice aa etiketama. Noću sam je sanjao tako nasmejanu, zanosnu… Jutra u Centru su mirisala na njenu štrudlu s makom. Na klupici pored ulaznih vrata. I njen glas koji onako žubori, kao kad osluškuješ planinsku reku.
Nisam odmah shvatio koliko sam odlepio. Kada mi je majka jednog popodneva postavila dijagnozu – “zaljubljeni derane moj”, već je bilo kasno.
Završilo se u magnovenju moje služenje vojnog roka, ali – fizika, hemija, biologija, gravitacija, sve sile ovoga sveta vukle su me ka njoj. Lomilo se sve u oboma, ali – pronalazili smo nemoguće načine da budemo skupa, bar pola sata, sat. Krala je trenutke za nas iz svoje realnosti, ispunjene, ostvarene.
Trajalo je to tako par godina, tri, četiri.
Jednog dana je došla neobično ćutljiva.
“Trudna sam. Treći mesec. Rodiću.”
Nisam ništa rekao. Zagrlio sam je. Ćutao.
U međuvremenu, završavao sam faks, u firmi sam napredovao, sa mesta pomoćnika asistenta postao asistent snimatelja, a sada već idem na teren, snimam priloge, hvale me da “imam oko”. Radim tezge za neke produkcije, reklame, spotovi… Novinarke mi se raduju, nisam ni ja ravnodušan. Manekenke, glumice…
Jagodi raste stomak. Sve ređe smo se viđali. Bio sam lud od svega. Zabranila mi je da je zovem telefonom, da pišem poruke. Naša viđanja su se svela na razgovore koji nisu vodili bilo gde. Rekla mi je da ne zna da li je dete moje ili njegovo, ali da ona želi sestru za svog sina, da njemu to duguje, da je u godinama koje su poslednji voz za to. Isključivala me je iz svog života. U njoj je rastao život, a ja sam umirao. Bukvalno sam povraćao žuč. Razdirao se. Nisam ni o čemu mogao da odlučim. Bio sam nemoćan. Šta god bih rekao, predložio – ona je sekla. Ostaće u svojoj porodici. Ako je dete moje, to je samo tehnički. Nebitan sam. Nema mesta za mene. I otišla je.
Te noći kada je pukao vodenjak i porođaj nastupio petnaestak dana pre termina, ipak je pozvala. “Vozi me Slavko u Višegradsku. Počelo je”. Naravno da sam kao mahnit seo u auto i odjurio. Stigao sam pre njih. Iz senke gledao. Nju, njega koji otvara vrata, pridržava je dok sa rukom koja pridržava stomak i grimasom koja pokazuje bol, odlazi iza vrata koja za mene moraju biti zatvorena.
Bio sam tu sleđen, nepomičan, prazan. Video sam i njega posle nekoliko minuta kako nervozno šeta ispred ulaza u bolnicu. I pali cigaretu za cigaretom. Mislio sam kako je dobro što ne pušim. Žar cigarete bi me osvetlio, otkrio.
Video sam i kada je ponovo ušao u hol posle sat vremena, valjda. I kako nešto pretura po džepovima, da, sigurno čašćava babicu koja je donela lepu vest. Izlazi, seda u auto. Odlazi.
Nisam znao šta bih sa sobom. Gde ću sada ja. Da li sam postao otac? Da li je dečak ili devojčica? Da li je ona dobro? Sigurno jeste. Da nešto nije u redu, Slavko ne bi otišao. Ne smem da uđem, da pitam. Ne smem da pozovem telefonom porodilište. Ne smem da dajem znake života.
Ostavio sam auto tu, u bolničkom krugu. Bez cilja sam krenuo u noć. Odmah tu u Resavskoj, kiosk koji radi celu noć. Kupio sam flašicu viskija. Najmanju. I popio šetajući. Vratio se po još. Tri. Ja koji ne pijem. Nikada. I još dve. Nisam imao više novca. Vratio se, doteturao do auta. Ušao u njega i zaspao. I to je verovatno najbolje što mi se te noći desilo. Jer nisam upalio i krenuo. Ne bi moglo dobro da se završi. A to spavanje je bilo najbolje tokom poslednjih skoro devet meseci. Probudilo me sunce i trubljenje dostavnog vozila. Zauzeo sam ekonomski ulaz u susednu kliniku.
Onda mi je stigao SMS. “Mobilni pretplatnik je ponovo dostupan”. Uključila je telefon. Ne znam ni kada sam je to pozivao, pa mi je stiglo obaveštenje. Nije ni važno. Čekao sam. Nisam davao znake života. Obećao sam.
I da, već za minut me pozvala. “Devojčica je. Njegova. B pozitivna.”
Tada se provalilo sve u meni. Plakao sam. Od besa, tuge, očaja, olakšanja… Ne znam čega sve.
Da, volim je i dalje. Posmatram njen život sa pristojne razdaljine. Poslednjih par godina se ne viđamo. Išao sam na psihoterapije, ulazio u veze sa devojkama, putovao mnogo, tražio lek u sebi, drugima, knjigama, muzici, prirodi… Podigao plastenike sa jagodama. Volim je i dalje. Zaglavljen.”
