NAZAD KA SEBI

PIŠE: MARIJA MITIĆ

Ili kako smo naučili da smo jedni drugima blagoslov
Kako su prolećne (r)evolucije evoluirale u nama
I zaljubljivanje u nove ideje

Sećate se bedževa sa natpisom „Proleće je, a ja živim u Srbiji“?

U mladosti sam ga redovno nosila kao simbol bunta, otpora, neprihvatanja, podržavanja… ko će se i setiti čega i koga sve. U svakoj od tih situacija, svima nama sa poznatim bedžom na reveru, nad glavom je lebdelo poznato pitanje – do kada će, za ime sveta, biti aktuelan!?

I tako… proleća se nižu, sa svakim od njih beležimo nove bore, nove sede, nove mogućnosti tela, zrelost koja ima potrebu da se izrazi, ne i da se dokazuje, mudrost je tiša, blagost je izražajnija, pažnja prepoznaje mikropokrete i slavi njihovu veličinu.

Te divne pedesete godine u koje su, gle preko noći, uplivale šezdeset osmaške bebe, odrastale u jednoj zemlji, sazrevale u drugoj, decu pravile u trećoj ili ko zna kojoj po redu, donele su (konačno i hvala lepo) još jednu važnu lekciju – to je da proleće dolazi i odlazi bez obzira na nas. Ne mareći za naše proteste, demonstracije, izbore, istorijske odluke ili tumačenja. Mi ga – proleće, jedino činimo posebnim i važnim – sobom! Svim onim što uradimo ili ne uradimo poneseni simboličnom energijom proleća.

Učimo iz dana u dan da to čemu težimo kreiramo sami. I da „borba“ ima različite forme. I da nam se lekcije koje nismo razumeli neprestano vraćaju u iskustvo. I da je promena prirodna, ali da to pre svega važi za svakog od nas pojedinačno.

Pripremanje hrane za beskućnike, programi psihološke podrške, programi pomoći deci u trenucima velikih porodičnih kriza samo su neke od akcija koje pokreću neki divni ljudi, koji se prepoznaju jednostavno po alhemiji koju solidarnost i naša iskonska potreba da brinemo za drugog i o drugome može da pokrene.

Na ovom talasu nastao je „DIŠEMO ZAJEDNO” – ciklus radionica subotom u čudesnom virtuelnom prostoru sa ciljem da podrži osobe sa post-kovid sindromom, jer su se vežbe disanja pokažale kao nezaobilazne u procesu rehabilitacije i da ponudi jednostavan i prirodan alat ljudima koji često „ne mogu da dođu do daha“, „ne mogu da dišu“ ili „dišu na škrge“.

Kroz povezanost dahom, iz subote u subotu, učesnici prolaze kroz iskustvo da naše telo ima mehanizme da se bori sa stresom i da je svaki udah nova mogućnost. Negde su uključi mama sa ćerkom, negde se uključi baka sa unukom. Nekada je teško suočavanje sa uključenom kamerom jer sebe još nismo prihvatili u invalidskim kolicima. Nekada nam je neprijatno da kažemo da imamo nešto zbog čega smo se odlučili da potražimo pomoć. Nekada se radujemo kada vidimo da u traganju nismo usamljeni. Nekada se ohrabrimo da govorimo o sebi kada čujemo da nismo baš „crne ovce“. I sve vreme dišemo… igramo se različitim praksama, otkrivamo ponovo zaboravljene delove sebe.

„Nazad k sebi“ putokaz je koji učimo da iskusimo dahom. Na početku deluje kao fraza, onda postane opsesija, da bi se transformisala u jedinu pravu svrhu iz koje smo spremni da damo i da se damo!

„Nazad k sebi“ u trenutku kada boli čitavo telo od tuge, razočarenja, bespomoćnosti. Diši.

„Nazad k sebi“ u trenucima najvećih iskušenja, postignuća, euforija. Diši.

„Nazad k sebi“ sa dubokom svešću da je svaki udah mogućnost, a svaki izdah oslobađanje. Kada poznajemo zvuk svog disanja, možemo da čujemo šta oseća ili šta priča naše telo. A kada upoznamo svoje telo, kada brinemo o svom telu, onda prepoznajemo i prihvatamo šta oseća i ćuti telo drugoga. Svejedno je da li je to preko puta naše dete, partner, prijatelj, roditelj ili osoba koju srećemo prvi put, naša međusobna povezanost je zakon prirode. Mi ga se disanjem samo podsećamo.

Ovo proleće donelo nam je lično CVETANJE kroz solidarnost, LISTANJE kroz umrežavanje i okupljanje ljudi nošenih plemenitim idejama i BLISTANJE kroz povezanost sa drugima! I koliko god ima dana kada bi proleće rado proveli na nekim drugim geografskim koordinatama – ,,cvetaj gde si se zadesio“ odavno nije imalo lepšu adresu od ove balkanske.