JA VIDIM, JA JESAM

PIŠE: ADA BEL
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Neizvesno je da, nakon što ste počeli da prak­tikujete Yogu, to postane i vaš način života, i da determiniše odgovor na čuveno pitanje KAKO ćete živeti iskustvo života ovde.

Da vam ‘naočare’ kroz koje posmatrate čitav svet i sve aktivnosti u njemu.

Postane takođe i referentna tačka, gde svako drugo iskustvo ovog života dovodite u korelaci­ju sa dvočasovnim iskustvom na Yoga prostirci (ili van nje).

Zadovoljstvo mi je, ovde na Baliju, gde se tren­tuno nalazim, gledati surfere kako se prepuštaju okeanu i talasima. I u njima vidim sve nas Yo­gije, koji se prepuštamo tom okeanu koji skriva dubine još uvek neotkrivene. U tom okeanu ima mesta za sve. Za početnike koji jedva savlada­vaju male talase… koji se još uvek plaše tog ve­likog okeana i ne veruju mu, pokušavaju da mu pruže otpor… izlaze iz njega crvenih očiju, sa ranicama i ranama, ali mu se uvek sa radošću i sve većom odlučnošću vraćaju. Ono što ih veliki okean uči veće je i neprocenjivo od svakog ma­log i velikog bola koji je prolazan.

Ono što pokušavaju da “osvoje” nije samo okean. Pokušavaju da pobiju sve strahove, ot­vore se za nepoznato i nepredvidivo, “povedu” svoju veru na više nivoe. Veru da je SVE DOBRO. Sve kako treba. Da će preživeti, i… da život nema kraja.

Treniranje uma. Telo je verni pratilac, koji veruje umu, i pratiće ga gde god ga um povede.

Treniraju tako ti surferi svoje umove, da nep­restano budu u stanju verovanja da je sve dob­ro, sve kako treba, da okean nije neprijatelj i želi im sve najbolje, da će izaći iz njega onako kako treba. Kada izgube fokus, oni padaju.

Pad je veoma interesantna stavka ovde.

Pad je deo celog tog iskustva.

Vremenom nauče kako da padaju. Padaju než­no. Stapaju se sa talasima, nebitno koliko veliki i monstruozni oni deluju. Zagrle ih. Utonu u njih. Zadrže dah, izdahnu, čekaju da prođu, i izrone iz njih energično, uzimajući novi dah, novi život u sebe. I opet tako.

Sretoh jednu od svetskih putnika, koja je takođe na svojoj stanici na divnom ostrvu zvanom Bali, i koja je podelila svoje iskustvo surfa sa mnom, govoreći da sa namerom započinje svoj surf session idući na talase koji će se sručiti na nju, jer kada prevaziđe taj strah, njena surf session bude mnogo bolji, uživa u svakom najsitnijem detalju čitavog iskustva.

U svemu tome, ja vidim taj okean kao prostor YOGE, a nas Yogije kao surfere koji su u njemu.

Zatim, o čemu još razmišljam ovih dana i šta uzima moju pažnju, dok su moje telo i um u pro­storu Indonezije, jesu prirodne pojave rušilačkih energija, Tsunami.

Zemljotresi. Erupcije vulkana. U ovom delu pla­nete to su zbivanja koja možete iskusiti svakod­nevno. Slušamo i gledamo o tome.

Nekih iskustava u izobilju možete imati u određenim delovima sveta.

Ove pojave mnogo toga brišu, ali i donose. Donose mnogo saosećanja, ljudi su bliži jed­ni drugima, pomažu jeni drugima itd. Mišljenja sam da, upravo zbog neatabilnog tla, neizvesne sutrašnjice, i života koji se prikazuje ovde u svojoj nasirovijoj formi, narod ovde neprestano komunicira sa Bogom (ili nekim višim bićem, u zavisnosti u šta veruju), kroz rituale, kroz dru­ga ljudska bića. Uslovi i okolnosti u kojima oni provode svoje živote učinili su ih spremnim da prihvate šta god da tog dana dođe. Prihvataju sa osmehom i neverovatnom snagom.

Tri puta dnevno daju “ponude” duhovima i Bo­govima da drže u balansu sile prirode, kojima je ovo ostrvo izloženo – okean, vulkani, zemljotresi.

Šalju svoje molitve visoko…

Potom, dodala bih još i neizostavne misli o sop­stvu. Ovde na Baliju, vreme teče drugačije. Ja “imam” vreme. Imam vremena da razmislim o svakom životnom koraku. A i o onima načinjen­im u prošlosti, koji su me vodili do ovde gde se sad nalazim.

Mene je život poveo na razne puteve i živela sam na različitim mestima planete, od Kalifornije, do Italije, zatim UAE, itd. Svako mesto gde sam živela i putovala otkrilo mi je novi deo čitavog mog bića.

Ovde na Baliju, osećam se slobodno.

Volim da utonem u boje divnog zalaska Sunca… da se istopim u plavetnilu neba i okeana. Uži­vam da se predam prostoru. Uživam da istražu­jem prostore uma.

Živim svesno da stvari koje “JA” vidi, određuju ko je zapravo to “JA”.

Provodim dane viđajući lepotu, prepoznajući radost, ali i duboku tugu. Mesta kao Bali i Indija naučiće vas da prihvatite i tu tugu kao sastavni deo života i nasmejete joj se, zagrlite je i osetite saosećanje i podrsku – to je “braking point” gde se ta tuga transformiše u radost.

Energija ne može biti uništena, samo transfor­misana iz jednog oblika u drugi.

Dok završavam ovaj članak, nalazim se na se­vernom delu ostrva, Amed, na obali okeana i bli­zu vulkana Mont Agung. Dešava se veliki Ocean Yoga Festival i čarobna atmosfera se oseti u vazduhu. Gomila hipika i Yogija na prelepom mestu na planeti zemlji obećava divna iskust­va. S radošću čekam sutrašnji dan i svu magiju i čuda koje će doneti, gledajući sva ta zbivanja kroz Yogi “naočare”.

Ovo je moj život „Limited edition“, jer sam ga ja kreairala.