PIŠE: PROF. DR THOMAS PETSCHNER
Mnogi su spremni brzo i časkom
za uloge nove, baš svakog dana
osmeh za nekog, skrivanje maskom,
bez ličnih želja, bez pravog plana.
Iza kulisa na bini života
u garderobi punoj prašine
ogledalo mutno otkriva lice
od prave glume do gole istine.
Ko je taj lik koji te gleda
dok stavljaš šminku i ulogu biraš:
roditelj, ljubavnik, rođak, deda,
prijatelj, saradnik, stari birtijaš?
A pogled klizi kao sa leda
da suoči dušu boji se jako
izbegava sebi u lice da gleda
i neće da prizna da boli opako.
Da l‘ je to duh svih predaka slavnih
il samo svoj već prodan odavno
odraz detinjstva, maštanja davnih
traženje sebe skriveno – javno?
I dođe vreme kada čovek treba
da hrabro sretne sopstveni odraz,
te nađe mesto od zemlje do neba
pa makar mu suze lile niz obraz.
A onda se seti svetih zapovesti
da je čista ljubav sve što iko želi,
iluzije baci, prizovi se svesti
i svim svojim srcem dobrotu podeli.
