PIŠE: MAJA PAKIĆ
Čemu tako strmoglavo hrliš?
Koje to nemire tako uporno hraniš?
U kom to jezeru ustajalih misli
i dalje svakog jutra umivaš svoje usnulo lice?
Od kojih potajnih želja već godinama bežiš, iako nemaš gde da pobegneš
skrivaš se, iako nemaš gde da se sakriješ
ignorišeš to izgladnelo nezadovoljstvo dok gutaš svoje suze
koje žele da te probistre, da te pročiste, da te usmere i ohrabre
Skoči sada skoči i zaroni duboko
u okean tuge u dubine čežnje u svoje sopstveno srce
tamo gde istina prebiva, tamo gde istina nikad ne spava
u tišini tvog srca ta istina gromko odzvanja
kao muzika sfera, kao pesma tvoje duše, kao ritam života
Sva su ti vrata otvorena i svi putevi slobodni
na tebi je da se usudiš, da kreneš, da veruješ, da otvoriš oči
Otvori oči otvori oči otvori srce otvori ruke
tvoj um je tvoj prijatelj
ne nasedaj na jeftine laži prevare manipulacije
ne nasedaj na skupe šarene laže, na marketinške trikove,
na društvena očekivanja, na pritiske sopstvene sujete
Ne nasedaj. Biraj. Biraj svoje stavove, svoje reči i reakcije
oslobodi svoj korake, zbaci sa gležnjeva te okove od straha i depresije
Oslobodi svoje korake, veruj svojim stopalima i pusti
pusti neka kiša pada, pusti neka reka teče, pusti neka liju suze
I oslobodi se oslobodi se svega što nisi ti,
svega što ti je nametnuto, svega što te guši i iscrpljuje
Ispravi se, ne moraš da nosiš ceo svet na svojim plećima
Ne moraš
Opusti se i uspori, ne moraš da juriš i žuriš i glavu da gubiš
što više žuriš imaš sve manje vremena i praviš sve skuplje greške
što više žuriš više zaboravljaš
da smo rođeni slobodni,
I da imaš sasvim dovoljno vremena
da pevaš, da plešeš, da stvaraš, da se igraš
da u životu uživaš
Osećaj krivice je iluzija, osećaj inferiornosti je iluzija, osećaj nemoći je iluzija
jer svi smo instrumenti u božanskim rukama
Udahni izdahni i prestani da se opireš
prestani da se opireš životu
Stavi tačku na svoja jadikovanja, na svoj žal za mladost, na svoje poraze
stavi tačku na stalno vraćanje u prošlost, odveži se od tog mentalnog rikverca
stavi tačku na isprazne ideje, na beskrajne samokritike i samosabotaže
stavi tačku.
A sada tu tačku pretvori u ples. Ples života.
I u nadi i u beznađu i u snazi i u slabosti i u svetlu i u tami
ti si jedno ti si svemir ti si jedinstvena životna kreacija
I zato pleši
pleši kroz svoje misli, pleši kroz svoje emocije
ispleši ta razočarenja, te gorčine, te zaglavljenosti
i pusti neka te ples vodi, neka te ples razbije na atomčiće
i neka te ponovo sastavi
u taj božanstveni mozaik koji jesi
Samo pleši
i pusti
pusti neka Ljubav uvek bude vodič tvoj.
