PIŠE: DRAGANA JOVANOVIĆ
Svaki put kada sebi dozvolim da budem prisutna – vraćam se tamo gde se nalazi pravi odgovor za sve što treba da znam. Vraćam se sebi. Centriram se. Povezujem se sa intuicijom i podešavam na frekvenciju svoje duše.
Dugo nisam shvatala da ta moć postoji. Tišinu i mir sam povezivala sa dosadom. Akcija, pokret, priča, gužva… to me je činilo da se osećam živom. A istina je bila da kad god nisam mogla da ćutim i ne radim ništa – nisam dobro. To posebno važi u odnosima sa drugima – ako se ne razumemo kada ćutimo, tek nećemo čuti jedno drugo kada pričamo.
Razmišljam, kada sam prvi put osetila isceljujuću moć prisutnosti? Kada sam naučila razliku između postojanja i iluzije da sam prisutna, dok mi glava vrti filmove koji su čas evergreen, čas science fiction ?
Prvi put sam shvatila isceljujuću moć prisutnosti dok sam živela u Južnoj Africi, dok me je duša bolela.
Jednog dana šetajući obalom naišla sam na jedan mindfulnes centar koji me je svojom energijom privukao. Ušla sam na mesto koje me je istog trenutka potpuno očaralo. Počela sam tu da dolazim na jogu, meditaciju, da učestvujem na besplatanim radionicama, koje su bile organizovane kao pomoć ženama koje su bile žrtve apartheida. Vrlo brzo, počela sam tu da pripadam i da stvaram prijateljstva, ali na jedan potpuno nov način. Naše povezivanje je bilo energetsko, prepoznavale smo se intuitivno, delile smo samo trenutke u kojima smo vežbale, meditrale i bile na radionicama. Nismo znale ništa jedna o drugoj. Nije bilo etiketa, predrasuda, samo je bilo važno da li duša u meni prepoznaje dušu u tebi. Poverenje se stvaralo iznutra.
Tada sam počela da se menjam, potpuno spontano – da stvaram sliku o sebi po tome ko sam a ne po tome šta sam – pravnica, udata, Srpkinja, pravoslavka, trideset tri godine, dobrovoljna izbeglica…
To me je osnažilo i posle dužeg vremena povezalo sa sobom. A bila sam dobro izmeštena – u svakom pogledu. Razlog moje odluke je bila moja nesposobnost da prihvatim život kakav jeste – izgubila sam brata i majka za vrlo kratko vreme, počeo je rat… Imala sam potrebu da pobegnem i to sam bukvalno uradila – otišla sam na kraj sveta. Ali glavu sam ponela sa sobom, a u njoj me je patnja vraćala u prošlost, a neizvesnost vodila u budućnost. U svim vremenima sam postojala osim u onom u kome sam živela.
Uradila sam ono što dosta ljudi radi – u nemogućnosti da rešim problem, napravila sam veći i bavila se njime. Odlukom da se preselim iz grada u kome sam imala posao, stan, veze, sasekla sam sve grane koje su držale moju sigurnost – nisam više imala stan, živela sam u iznajmljenom stanu, nisam više bila pravnica – jer moja diploma nije mogla da se nostrifikuje, nisam imala nikakva poznanstva i nikoga da dođe da mi pričuva dete na pet minuta. Morala sam da počnem da letim jer nije bilo više grane na kojoj mogu da se spustim. Jedina grana, sigurnost, predah mi je bila – moje prisustvo u Anandi. Ono me je izvodilo iz svakodnevne priče, davalo novu perspektivu života, mir i snagu koji su mi bili potrebni da hendlujem svoju tugu i neizvesnost.
Vraćanje sebi je proces za koji treba vremena i istrajnosti. Meni se dešavao na tri nivoa: kroz telo, kroz tišinu i kroz davanje.
Prvo, povezala sam se preko joge sa telom. Tada sam shvatila da nema promene ako nismo prisutne u svom telu. Biti u svom telu znači biti svesna njegovih potreba, osećati sva osećanja, bez potrebe da ih tumačimo. Moje telo je do tada služilo da nosi glavu. Imalo je funkciju da bude lepo, fit i da bude u najnovijem trendu. Od Anande, počela sam da ga poštujem, da uvažavam njegove granice, da mu dajem hranu koja ga neguje, da shvatam da u telu punom toksina nema snage, izdržljivoti ni fleksibilnosti. Može da priča ko šta hoće – toksini truju i šire se na misli i osećanja.
Drugo, povezala sam se sa svojom intuicijom kroz tišinu – disanjem i meditacijom. Počela sam da budem prisutna za sve ono što se dešavalo unutar mene, da čujem poruke koje nisu dolazile iz strahova već iz uvida i mira. Počela sam da donosim odluke koje su bile iznenađujuće svima oko mene. Promenila sam pravac svog života zahvaljući prisutnosti.
Treći nivo povezivanja sa sobom je bio preko drugih – kroz služenje onima kojima je pomoć potrebna. Naučila sam da je davanje bez očekivanja ogromna radost i to otkrovenje se desilo na radionicama koje su bile podrška ženama, žrtvama aparthejda. Vodila ih je Gven, duša od žene, teolog, koja je pripadala crkvi Isusa Hrista, kao i većina žena koje su dolazile na radionice. Svako druženje počinjalo je kao u filmu Sister Act sa Woopy Goldberg – pevanje, igranje, trans, smeh… Posle toga bismo sve posedale u krug i Gven je, puna ljubavi, postavljala svakoj crnkinji isto pitanje: “Sister, what is your story?” I sve smo u tišini slušale priče, koliko god da su trajale…One su pokretale tako duboku transformaciju kod žena samo time što mogu da pokažu svoja osećanja, što neko želi da ih sasluša, što ih neko zagrli, što imaju podršku, što nekome znače… Isceljenje je dolazilo spontano, time što smo bile tu, što smo bile prisutne za nečiju bol, tugu i patnju.
Meni je to iskustvo donelo spoznaju da bez obzira koje smo boje kože, koje vere, imovinskog stanja, na kom kontinentu živele – mi žene imamo uvek iste teme: ljubav, prihvatanje, razumevanje, sigurnost, opraštanje, priznanje. Koliko god bile bogate, uspešne, živele komforno… iza svega toga se krije naša potreba da neko saoseća sa nama, da nas čuje, vidi i bude tu za nas. Bez ijedne reči, bez “mogla si…” Tada sam kroz prisutnost shvatila i osetila povezanost sa svim ženama.
Nova grupa za Hormonalnu jogu koju drži Dragana Jovanović počinje sa radom 20. aprila 2023. Možete se prijaviti putem maila danzavasmembers@gmail.com i dobiti sve potrebne informacije.