PIŠE: TIJANA LALIĆ
FOTO: TAMARA MAŠOVIĆ
Život nema reprizu ili možda ima za našu dušu u drugim pojavnim oblicima i na drugim stepenima svesti. Ne znam. Bilo kako bilo, na mnoga pitanja koja nam se logično postavljaju odgovore ne nalazimo, ali nas život i njegove lekcije podsećaju da nema neke svrhe ako živimo u prošlosti jer ništa od onoga što je prošlo ne možemo promeniti. Sa druge strane, predviđanje budućnosti takođe nema smisla jer planirajući budućnost večito gubimo ovaj sadašnji trenutak koji nije zauvek sa nama i vrlo brzo će i on odleteti u prošlost.
Iako ima mnoštvo uputstava i priručnika o tome kako da živimo sada i u ovom trenutku, dugo sam se pitala šta to zapravo znači i da li je to samo otrcana fraza ili možda postoji nešto dublje. Takođe mi se postavilo pitanje da li smo neodgovorni prema našim bližnjima ako ne postavimo neke ciljeve i planove za budućnost, ako ne usmerimo svoje odluke i energiju ka ostvarenju tih planova, već „samo“ živimo u sadašnjem trenutku. A planovi za budućnost se, gle čuda, nikada ne ostvare u obliku i stepenu u kome su zamišljeni. Kakva lepota života koji nas neprestano iznenađuje!
U jednom takvom trenutku, zapravo potpuno neočekivano sam shvatila šta znači biti ovde i sada, biti prisutan celim svojim bićem u jednom trenutku, otkriti i osetiti lepotu i inspiraciju sadašnjeg trenutka. Ja sam takvo iskustvo doživela i pronašla u plesu, u zagrljaju argentinskog tanga, čija muzika me svaki put dovede do meditacije. Koncentrisana na ritam, melodiju i pokrete partnera sa kojim plešem već posle par minuta ulazim u stanje u kojem osećam da lebdim otkrivajući lepotu pokreta, muzike, izražavanja i razmene energije koja je sa svakom osobom različita i donosi neobjašnjivu lepotu. Toliko toga je moguće otkriti bez reči, prevashodno o sebi, a potom i o drugima. To je umetnost sadašnjeg momenta, mogućnost različitog neverbalnog izražavanja, komunikacije među ljudima kroz pokret, emociju, deljenje i davanje. Sve misli sa kojima sam došla na plesno veče u trenutku nestaju, nestaju brige, planovi, analize, preispitivanja, tango sve prosto proguta svojom moći i energijom i osetim zahvalnost postojanja i zahvalnost za iskustva koja dobijam. Nastaje radost.
Ples je i rad na sebi jer time rušimo sve nevidljive barijere i dopuštamo drugima da razmenimo bogatstvo ljudske energije, otkrivajući pritom sve svoje nesigurnosti i slabosti. To često nije lako i zahteva poverenje. Ukoliko se poklope kompatibilne energije i ljudi uspeju da se prilagode pokretima a da istovremeno svako pokaže i zadrži svoju dozu kreativnosti, plesači zajedno kreiraju i tada nastupa savršeni trenutak koji se pamti i koji traje.
Tango me uči da uklonim sve predrasude, da otvorenog srca i raširenog zagrljaja uplovim u ples jer tango se samo tada dešava kada se misli zaustave, kada nestanu sve nesigurnosti i fokus otplovi ka ritmu muzike. Divno je osetiti radost u zagrljaju. Muzika osvežava svaki trenutak i tada sadašnjost traje, čini se večno. Prihvatanje drugačijeg, različitog i otkrivanje novog ugla posmatranja plesa i muzike su iskustva na kojima sam beskrajno zahvalna. A najviše na novom umeću da uz pomoć tanga lako zaustavim užurbani dan, uplovim u paralelni plesni univerzum i prepustim se igri. To je za mene moć sadašnjeg trenutka.
Verujem da svaki čovek može naći svoj sadašnji trenutak, da li u plesu, umetnosti, pisanju, sportu,u pogledu sa osvojenog planinskog vrha, u osmehu i očima deteta ili pak zagrljaju voljene osobe, zaista je mnogo načina i mnogo je lakše nego što mislimo. Tada se život pauzira, odmori, uspevamo da udahnemo duboko i osvestimo naše unutrašnje stanje, a radost nas prosto osvoji. Kao večiti učenici škole života, hajde da ugrabimo što više takvih trenutaka u sadašnjosti kako bismo zajedno kao bića u razvoju napredovali! Budimo prisutni, sada i ovde, da se život ne bi sveo na ono što se događaja dok mi razmišljamo o nečem drugom.
