in

ИМА ЛИ ЉУБАВ ПРАВА НА НАС?

ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: ИВАНА ТОДОРОВИЋ

Фебруарски број, тема и фебруар месец доноси за неке – сукобе око празника, за многе сукобе личне – коме љубав да честитају или доделе, за преостале – да мисле о другим рачуницама и неисплаћеним дуговима попразништва.

Пре неколико година на празничној вечери код пријатеља разговарали смо о Љубави. На кратак спомен речи жртва, ускомешало се окупљање и никоме више није било до вечере. Пријатељи се и баве неком врстом терапеутике и мрско је било чути реч жртва, посебно у контексту Љубави.

Сетила сам се и случаја када ме пријатељ свештеник замолио, као вероучитеља док сам у тој служби била, да напишем за сина у четвртом разреду нешто о Васкрсу. Замолили су из школе да ученик избаци из беседе реч жртва и смрт.

Сетила бих се и многих других случајева, када смо сви остали гладни, јер немамо право објашњење за Љубав.

Као теолог, свакодневно се сусрећем са проблемом како људима који немају искуство Цркве да објасним или, још прикладније, да сведочим Љубав. Била сам сведок многих догађаја где у име љубави и Бога кога сведоче избију сукоби и неразумевање чије последице буду далекосежне.

У скорашњем интервјуу новинарка ми је поставила питање шта је улога теолога у савременом друштву, свету. Мислила сам и освртала се на све сукобе, али и још више на све односе који су се догодили и догађаје када друге само слушамо и немим благим речима, осмехом или добром вољом сачекамо друге тренутке за сведочење уверења, и још важније, веру коју разумемо и дата нам је као Љубав – проговоримо.

На мом зиду у ходнику који дочекује госте, пријатеље, али и укућане подсећа стално, без обзира на службе у којима смо, урамљена и окачена уз иконе и Химна Љубави. Химна Љубави је Посланица апостола Павла. Апостол Павле, као Савле претходно, искусио је своју и туђу, касније, гнев када је желео да сведочи у оба случаја Бога свог. Савле је желео победу, Павле се није ни такмичио, па му се Љубав и догодила. Љубав као искуство и догађај сусрета са Богом Оцем, Сином и Светим Духом. Тај догађај је описан светлошћу, прво слепилом, па оном која раздањује, појашњава.

Данас многи користе израз „слепа Љубав”, „од љубави ништа не види”…

Када је апостол Павле прогледао, остао је или тек постао непрогонитељ неистомишљеника, неистоверника и многа ‹не› постала ‹да›. Реке његових списа и списа ученика његових и данас ученике ученика, речи, посланица сведочи о пријатељству, бризи, поукама и опет страшна за данашњи свет реч – жртви. За веру којом је прогледао Апостол Павле није тражена вера (само људска), прво је Бог проговорио Сином својим. Вером у нас, а Љубављу међу њима. За нас са овим мерама и искуством човека делује да га је Бог унизио човечношћу. Зашто? Да би нас – човечанство – свет узвисио? Нема логике. Бар не ове коју познајемо и којом смо заслепљени. Прогледа нас евентуално када се неко за нас жртвује уз интимно питање у себи „шта ли од мене очекује”.

Свакодневно и Богу постављамо питање ОЧЕКУЈЕ ЛИ СЕ НЕШТО ОД НАС? Жртва? Како, зашто, шта је то жртва, паљеница, хлеба, животиња, живота?

Највећа жртва је заволети неког, али и највећа награда и једина коју човек овде може да искуси као искуство Бога и божанског начина постојања. Сагледавам да је за данашњег човека непотребно то искуство, па и начин постојања, јер смо сви већ Богови у својим одајама, пословима и успесима. Ипак, верујем у осамљеност која вапи за заједништвом. Осамљеност која раздањује и трчи у сусрет другом и другачијем. Тешко је живети у било ком времену, да се не надимамо тежином нашег времена, а не помислимо на пророке, мученике, апостоле… а то што данас тежином зовемо је усамљеност угашеног светла у високообразованим и високодруштвеним и високоархитектонским и високотехнолошким собама на чијим зидовима висе наше фотографије – идеалне. Ни огледало нам више не треба. Још једно, ипак, верујем у упаљено светло у сваком од нас. Не догоди се свима у истом тренутку, јер ми нисмо маса него Људи и свако има свој тренутак и чека свој загрљај и у свом загрљају неког. Неко постаје све, неко постаје огледало, почињу друге славе да се славе, друге слике на зидовима. Жртва престаје да буде груба реч, већ начин на који можете да изађете из себе и собом описујете све кружнице. Круг се шири колико и бескрај око њега.

Искуство Цркве је и та жртва, свакодневна. Када вам се спава, ипак устанете и дођете у Литургију, јер нема другог тебе и нема других њих. Једино тако служба има смисла. Када вам се једе све и све је испред вас, да искусите и одаберете глад. Не као хвалу и снагу своју, већ као истину да од тога и не живите, већ од те слободе којом сте се овенчали жртвом.

Данас је смрт замаскирана хедонизмом и бесконачним животима у игрицама, јуче и данас је замаскирана жртва – мајке, наставника, учитеља, свештеника, комшије који помера ауто да ви имате места и много других, и тумачи се као улажење у ваш простор, круг малих људи. Сутра ће и Љубав бити искасапљена реч и појам јер ће је сви користити, а нико је неће имати.

Коме припада Љубав? Ко има право на њу? Има ли Љубав права на нас?

Поменула сам на почетку попразништво. Велики празници имају предпразништво, празништво и попразништво. Иста је служба, речи и молитве, а различити период, круг и дан. Е, па то је право које не штити од другог него даје данима, месецу, сунцу, облетници да се окреће и слави, слави, слави сусрете Човека и Бога. Слободне сусрете.

Замислите, и Љубав не даје себи право на нас, него нам даје слободу да је искусимо, тражимо и будемо у њој.

Имамо ли ми право на толико Љубави? Немамо. Где се право умеша, тешко је о слободи говорити. Имамо САМО ТОЛИКО ЉУБАВИ.

„А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав” (Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима, глава 13).

ŠTA MISLITE?

152 Poena
Upvote Downvote

PUTOVANJE KROZ LJUBAV

IN THE NAME OF LOVE