PIŠE: SAVKA MIĆIĆ
Otac Tomas Hopko bio je jedan od najistaknutijih pravoslavnih teologa našeg vremena, a njegovih „55 maksimi za hrišćanski život“ postale su nezaobilazan putokaz za svakoga ko želi da izmeri rast sopstvene duše kroz svakodnevicu. Prema njegovom učenju, duša ne raste u spektakularnim, herojskim podvizima, već kroz „podvig običnosti“ i istrajnost u malim stvarima. Umesto potrage za društvenim prestižom, duhovna zrelost se ogleda u sposobnosti čoveka da bude „običan“ – onaj koji održava red u svom domu i pokazuje doslednu ljubaznost prema bližnjima. Umesto nerealnih ambicija, merilo je disciplina: moliti se onako kako možemo, a ne kako želimo, jer duša raste kroz ritam i vernost, a ne kroz kratkotrajne emocionalne zanose. Ključni pokazatelj sazrevanja je unutrašnji mir i prihvatanje stvarnosti bez negodovanja i otpora. U tom kontekstu, život se meri količinom ljubavi unete u najjednostavnije trenutke dana, čime se duhovnost iz hobija preobražava u sam život – stvaran i prisutan.
Sećam se naše parohije iz Vašingtona koja je bila prepuna „važnih ljudi“. Svako od njih je težio da istakne svoj položaj u društvu. Među njima je bio i čovek koji je radio u državnoj bezbednosti SAD, tesno povezan sa samim vrhom države. Ipak, on je bio oličenje „običnog“ čoveka, u masi ga nikada ne biste primetili ni po odeći, ni po manirima. On je usavršio dar neupadljivosti. Ulazio bi u hram tačno na vreme, tiho i sabrano, a nakon službe bi izlazio sa blagim osmehom, ne remeteći mir zajednice. Iako je u crkvu dolazio dvadeset godina, o njemu se gotovo ništa nije znalo, osim da je uvek stajao na istom mestu. Uprkos tome što je obavljao posao od velike važnosti, to od njega nikada niste mogli čuti. Nikada nije nudio svoje mišljenje o crkvenim nesuglasicama ili problemima. Njegova misija bila je jasna: dolazio je radi Boga i spasenja svoje duše. Iako smo svi bili beskrajno radoznali, on nas je držao na dostojanstvenoj distanci, svedočeći svojom pojavom o moći tišine i unutrašnje sabranosti.
Nasuprot njemu stajala je druga krajnost – čovek koji je, poput Fome Fomiča iz romana Selo Stepančikovo Dostojevskog, živeo u svetu izmišljenih hvalospeva. Iako je imao stvarne blagoslove – troje dece i dom o kojem se njegova pokojna supruga brižno starala – on je osećao potrebu da svoj život boji nepostojećim bojama. Čim bi se pojavio, znali smo da slede beskrajne priče o izmišljenim uspesima, naročito pred novim parohijanima. Njegova duša se očigledno borila sa neispunjenim očekivanjima, pa je pokušavao da kreira alternativnu percepciju kod drugih kako bi ubedio sebe. Kod mnogih je izazivao bes i nemir, ali niko nije imao hrabrosti da mu sruši taj krhki svet, te je on do kraja života ostao zarobljen u sopstvenoj iluziji.
Čežnja duše je uvek okrenuta ka neopipljivom: ljubavi, veri, lepoti prirode, muzici i iskrenom zajedništvu. Ništa od toga ne možemo fizički dotaći, a upravo je to hrana za naše biće. Ipak, često pomešamo parametre, pokušavajući da tu duhovnu glad utolimo materijalnim posedovanjem, dok nas stvarnost surovo ne otrezni. U Americi se vreme posvećeno radu na sebi smatra istinskom privilegijom. Tamo vas ne smatraju bogatim zato što možete kupiti mnogo knjiga, već zato što imate luksuz vremena da ih pročitate. Ipak, ni čitava industrija ličnog razvoja ne može pomoći čoveku koji ne ume da pronađe mir u sebi.
Kroz razgovor sa prijateljicom Ivanom, lingvistom koja u Njujorku podiže troje dece, shvatila sam koliko je lako izgubiti se u negativnosti svakodnevice. Ivana je, boreći se sama u tuđini, otkrila da se čitava geometrija sveta menja kroz prizmu zahvalnosti. Jutarnja rutina, spremanje dece i odlazak u prepun metro gde vladaju gnev i užurbanost, pretvorili su se u blagoslov onog trenutka kada je shvatila da je privilegija uopšte imati decu koju ispraćaš u školu. Ulazeći u svoju korporativnu zgradu, počela je da primećuje detalje koje je ranije podrazumevala – poput činjenice da neko drugi priprema hranu za nju u firmi. „Neko sprema hranu za mene“, rekla je, shvatajući to kao dar. Taj prelazak sa roptanja na zahvalnost je ono što znači „živeti u trenutku“. Kada bismo svi počeli da merimo život tim sitnim blagoslovima koji nam ulepšavaju dan, možda bi naš život napokon bio po meri duše.
Kao što je Sveti Serafim Sarovski poučavao Nikolaja Motovilova, duša je „trgovac“ koji sakuplja najdragoceniju valutu – mir Duha Svetoga. Suštinsko bogatstvo krije se u samom korenu reči: biti BOGat znači biti ispunjen Bogom. Mir za kojim tragamo ne nalazi se u brojkama, već u dubini osećaja koji izmiče mernim jedinicama, podsećajući nas na zaveštanje svetitelja: „Stekni mir u svojoj duši i hiljade oko tebe će se spasti. “
