PIŠE: GORDANA CEROVIĆ
FOTOGRAFIJA: ANIMA MUNDI
Oktobarski dani i preokret dnevnih životnih ritualnih aktivnosti, karakterističnih za ovo godišnje doba. Budim se, i onako snena, još uvek zarobljena u snovima, razmišljam o trenutku sadašnjem, vremenu prošlom i budućim danima… Život satkan od ljubavi, tuge, lomova, uspona, padova, sreće i poraza. Ne očajavam zbog toga, naprotiv, sada u petoj deceniji shvatam da je sve to neminovnost u životu. Uvek sam znala, a sada i na koži osećam da je život pozornica na kojoj se mi smenjujemo, odigramo svoje uloge i odlazimo. Uvek je postojala podela na dobre i loše glumce. Kako ćemo odigrati komad koji se život zove, zavisi od nas samih.
Ja, eto, igram različite uloge. Neke uspešno, neke manje uspešno. Aplauz ne tražim, samoj sebi sudim. Ni druge ne osuđujem, neka svako usvaja merila za sopstveni život. Čemu tuđa merila za sopstveni život, koji daju sterilan ukus raznovrsnim životima. Pitala sam se uvek šta je to što mene čini srećnom. Sreća je relativna i individualna kategorija. Mene obraduju obični događaji, za nekoga beznačajni, a meni važni… autentična ljubav, sunčano jutro, šetnja pored reke, dobra knjiga, susret sa dragim osobama, zanimljiv film, nove spoznaje, iskričave ideje uz neki napitak i opušteni razgovor, suočavanje sa sobom.
Život nam je i dat da ga živimo sada, u ovom trentuku, nepovratnom, da snagom svoje volje popravimo sebi i drugima raspoloženje. Ako bismo tažili dublji smisao, upleli bismo se u zamku beznađa i besmisla. A život nije to. Dat nam je da ga proživimo. I u svemu tome sanjamo, ili bolje rečeno, sanjarimo. Snove nam niko ne može oduzeti. Snovi su kao začin životu, koji uz potporu u volji i snazi čine život vedrim, lepim, smislenim.
Udahnuti život jeste proživeti svaki trenutak što bolje možeš. Uzeti od trenutka maksimum, dati maksimum. Žaleći za onim što nemaš, gubiš ono što imaš. Jedan pisac u svom romanu kaže da je čovek proklet i uvek žali za putevima kojima nije prošao. Potpuna istina i potpuni apsurd. Ispisuješ svoje životne trase bojama koje voliš, a ako na tom putu naiđu prepreke, prihvataš, ideš dalje. Važno je da osećaš puls života, da život vibrira, da si živ. Udišeš ga i nadaš se sutrašnjem jutru, novim izazovima i novoj borbi. Borbi u kojoj spoznaješ sebe samog i koračaš dalje, uz pomoć snova, želja, vođen željom da na jednom, ne tako dugom putu, što se život zove, nešto korisno uradiš za svoje okruženje i sebe. I tako iz dana u dana. Stepenice se postepeno prelaze, dok ne dođeš do cilja. Kad ga ostvariš, onda u njemu i propadaš.
Ja živim u sadašnjem tenutku, nekada sam živela u prošlosti. Ona mi je bila izvor inspiracije, radosti, ali i trvenja, izjedanja, nemira. Zabluda. Sada joj se retko vraćam. Proživaljavam u sebi samo srećne dane koji su srcu ostali zapečećeni. A bilo ih je mnogo. I uvek me iznova razgale, daju mi podstrek za ovo danas. Sve što je bilo pogrešno u tom prošlom vremenu, neka tamo i ostane. Zarobljena u tim sećanjima, ne mogu udahnuti svežinu jutra, osetiti svetlost dana, ne mogu ni videti to lepše, bolje sutra. A ja mislim da živimo život danas, sadašnji trenutak koji se više neće ponoviti, radujemo se i osmišljavamo sutra, a ne znamo šta će biti i da li ćemo biti baš srećni. Ali, zar nije u tome čarolija života? Osetiti punoću života, vrelo života sada, a nadati se i verovati u to novo jutro, buduće dane koji nam donose nešto novo.
Moja životna deviza je „Život treba graditi rukama, maštom i željom”. Sledim je i poručujem onim skepticima sa manje optimizma da sunce ipak svane posle kiše. I pojavi se duga kojoj se deca raduju. Učimo od njih. Srećan je onaj koji sačuva dete u sebi i ume da se igra. Igrajmo se…
