GRLIM SVOJE SNOVE

PIŠE: ZORICA AKERMAN

Od kada znam za sebe, ni jedna noć nije protekla bez snova, najčešće teških, tamnih, onih koji čine da kada se probudim još osećam njihove tragove oko sebe, čvrsti zagrljaj i toliko rojeva misli, slika, brojeva, pa poželim da poput naših starih pogledam u sanovniku njihovo značen­je… Na svu sreću, to mi se uvek činilo besmislenim pa ta knjiga nikada nije našla svoje mesto na polici…

Zavidela sam onima koji kažu da gotovo nikada ne sanjaju i da ujutru ustanu odmorni. Meni to godinama nije uspevalo. Jedan duhovnik mi je jednom rekao da su snovi laž, a Bog istina. Ta rečenica me je nater­ala da počnem drugačije gledati na to, da snove počnem da doživlja­vam na potpuno drugačiji način jer oni nekako reflektuju i moje želje. Srećom je taj spisak želja uvek bio realan, a pokazaće se i ostvariv.

Za željama iz mladosti starost žali, a ja ne želim da ikada osetim tu emociju, bolje je žaliti što si nešto uradio nego da nisi… Šta su poka­zatelji svakom umu ne mogu tačno ni da odredim, drugačije je to od čoveka do čoveka. Možda te signale i ne osetimo, ne primetimo tajne znake univerzuma.

Koliko san ima mene, toliko i ja imam njega. Osmišljavam ga, svojim umetničkim bićem kreiram nešto što je u početku i imaginarno, reflek­tuje se u skicama i samo ove spretne ruke vezilje te tanke niti pretva­raju u najlepše slike. I opet se kroz to rađa želja za velikom scenom, orkestrom koji će ispratiti, kako kažu, anđeoski glas… možda i izložbu mojih rukotvorina gde svaka izgovara najlepše note čistog srca.

Tako se duša stapa sa snom, saživi se svakom ćelijom i želi da živi, voli i stvara lepotu jer će jedino lepota spasiti ovaj svet. Ne bojim se snova, grlim ih, dozvoljavam da me imaju i kažem… idemo dalje jer vi ste moji, a ja vaša.