ŽELIM DA BUDEM…

PIŠE: JELENA SUBOTIĆ, KOUČ ZA VISOKO SENZITIVNE OSOBE

Kada smo mali, svi sanjamo velike snove. Zato smo i dobili maštu, da možemo da sanjamo što luđe, živopisnije, grandioznije. “Želim da budem učiteljica, ja želim da budem doktor, ja pevačica, glumica, manekenka, astronaut, pilot, superheroj…”

Kako je divno kada si dete…kolika je ta dečija vera…da možeš…šta god hoćeš.

A onda na scenu stupa prvi red “vatrogasaca”. To su oni koji gase snove. “Moraš da odrasteš”,”Budi realna/an”, “Ne maštaj, zgaziće te nešto!”, “Eh, baš tebe traže…”, “Baš ćeš ti da uspeš u tome”…Tako su nepokolebljivi u svojoj religiji, da snovi nisu za nas, ljude.

Retki ne pokleknu pod pritiskom onih “pametnijih”, koji znaju bolje i više šta je dobro za nas i šta mi možemo.

Mnogi od nas se pridruže veri vatrogasaca, jer želimo da odrastemo, da budemo realni, veliki ljudi, da radimo poslove koji su ozbiljni. Želimo da završimo faks jer ćemo samo tako biti dovoljno dobri i samo tako ćemo dobiti posao koji donosi velike pare. Venčavamo se i dobijamo decu jer to tako treba, tako rade “pravi” ljudi i to baš ovim redosledom.

Nema više snova…jer su snovi samo za decu.

Uradimo sve što je potrebno, što veliki i ozbiljni ljudi kažu. A onda nam nije jasno, uradili smo sve kako treba, bili smo “dobri” a nismo dobro, ne osećamo se dobro. A trebalo bi da nam je super, jer tako kažu pravila.

“Imam 40 godina, posao, dobrog muža/ženu, decu i osećam da mi nešto fali, osećam da sa mnom nešto nije u redu. Ja nisam dobro”.

A ono što ti fali je u stvari ona stara vera. Da maštaš. Da možeš. Fali ti unutrašnja vatrica da te greje, vodi, inspiriše.

Sada je pravo vreme da se usudiš, da se setiš, da skineš prašinu sa svojih snova. Da se setiš kako je bila jaka tvoja vera u to da možeš, kada si bio/la dete.

Samo se čuvaj drugog reda “vatrogasaca” koji ti govore kako si sada odrasla osoba i da snovi pripadaju detinjstvu, da se oni ne ostvaruju.

Ali si sada mudriji/ja i ne pričaš svakome o svojim snovima već samo izabranima, koji to mogu da razumeju.

Mada te moram upozoriti! “Vatrogasci” su u pravu u jednom: Snovi se ne ostvaruju samo zato što imaš san, SAN MORA DA IMA TEBE.

Moraš verovati u njega, da je za tebe tako nešto moguće. San oživljana onda kada si spreman/na da platiš cenu za njegovo ostvarenje. “Vatrogasci” su u pravu kada kažu da ništa ne pada sa neba. San traži nešto od tebe, da mu se posvetiš.

San traži da održavaš svoju unutrašnju vatricu. Verom. Da je on za tebe ostvarljiv. Ne treba ti tuđi san, ta vatra je kratkog veka. Tvoj san mora biti jako inspirativan za tebe, da te diže iz kreveta, da ti srce zaigra kada posmisliš na njega. Da osetiš duboku zahvalnost što baš taj san ima tebe. Da si počastvovan/a jer osećaš da je to tvoja svrha, kao ljudskog bića, duše u ovom fizičkom svetu. Sve što si više posvećen/a svom snu, tvoja vera raste, sve ti je jasnije tvoje mesto na Zemlji, zašto si ovde. Pitaš se i čudiš se kako si uopšte i mogao/la da okreneš leđa i zaboraviš taj svoj san.

Cena nije mala ali je dobit nemerljiva. Nije sa ovog sveta. Bukvalno. Skuvalo se negde u zvezdanoj prašini. Taj tvoj san.

Šta znači da mu se posvetiš? Traži da dosta radiš na njemu, da razmišljaš o njemu, planiraš korake, da ulažeš vreme, resurse, traži tvoje srce, da zna da si uz njega, da ima tvoju podršku.

Traži da ga gajiš kao malo dete, dok ne prohoda. Da zna da si uvek tu za njega, da te ima, da nije sam, da ispunjavaš njegove potrebe, da ga neguješ i bodriš ga.

Da brineš o njegovoj fizičkoj dobrobiti. To zahteva tvoje angažovanje, da uradiš neke konkretne stvari, konkretne korake. Ima onaj vic o čoveku koji se svaki dan molio Bogu. “Bože, molim te da dobijem na lotou”, “Bože, molim te da osvojim sedmicu na lotou”, “Bože zašto drugi dobijaju a ja ne?”, i tako stalno dok se Bogu nije smučilo pa mu rekao: “ Uplati, čoveče, uplati!”. Tako da…san traži da radiš stvari za njega.

Treba da brines o njegovom duhu. To znači da ga bodriš, da veruješ da je on ostvarljiv, da mu pružaš ljubav, da tvoje misli budu posvećenje njemu, lepe i podržavajuće misli.

Bude izazovno. Nekad se ne uspe odmah, treba vremena.

Dođe do sumnje, jer se ne desi odmah. Pa te posete duhovi prošlosti, misli koje te sputavaju, govore ti da ne možeš, da su snovi samo za decu. “Ne glupiraj se, odrasti, vreme je da se opet uozbiljiš”. Zato tvoja VERA mora biti jaka, jačaš je maštanjem, emocijama, mislima, preduzimanjem akcija. “ JA TO MOGU, JA TO SVIM BIĆEM ŽELIM, ZATO SAM OVDE, OVDE JE MOJA SVRHA I OVDE JE MOJE SRCE. UČINIĆU SVE ŠTO MOGU DA TO OSTVARIM.”

Kada san oseti da te ima, on se oseća sigurno i da vredi, da je vredan i važan. Tako jača. A onda se univerzum reorganizuje da se tvoj san ostvari.

Kada preguraš iskušenja vere (unutrašnje sabotere), onda se desi onaj osećaj kada znaš ko si, šta si i gde tačno ideš, pomisliš: “Kako sam uopšte mogao/la i da pomislim da ne mogu! Koliko bih samo propustio/la!”

Zato, da bi ti se san stvario: moraš prvo znati ŠTA TAČNO želiš, šta je stvarno tvoj san, onda moraš da uradiš nešto da bi došlo do toga, ANGAŽOVANJE, i moraš imati ogromnu VERU da to zaslužuješ i da je ostvarljivo.

Lepo je imati san…ali da bi se ostvario, san mora imati tebe.