PIŠE: ANICA LAZIĆ, GLUMICA
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
„U beskonačnosti života, gde se ja nalazim, sve je savršeno, celo i potpuno“ LOUISE HAY
Ko smo? Odakle smo? Gde idemo? Kako se prepoznajemo? Šta dvoje ljudi spaja? Kako kreiramo našu realnost? Zašto je negde mir, a negde rat? Da li su važne reči koje izgovaramo? Kako nastaje novi život? Šta je moć?
Energija. Jedna reč u koju staju gotovi svi odgovori. Svet oko nas i svet u nama. Ono vidljivo i nevidljivo.
Od malena se družim sa starijima od sebe. Volim da slušam njihova iskustva i posmatram njihovu mudrost. Iako sam pohađala najbolje škole u Beogradu, školu nikada nisam volela, a sada znam i zašto. Nije mi dala odgovore na pitanja koja mene zanimaju. Nije mi dala slobodu, nije mi budila kreativnost. Nije mi se dopadalo da mi drugi kaže kada da sednem, kada da ustanem, kada mogu na odmor, a kada kući. Najviše od svega mi je smetalo višečasovno sedenje u klupi. Uvek sam bila odličan đak, ali mi to nije pričinjavalo veliku radost. Sećam se jednog događaja iz osnovne škole kada nam je profesorka likovne kulture rekla:
’’Danas ćemo slikati mrtvu prirodu’’ i na prvi sto ispred table stavila pomorandžu, jabuku i još neko voće. Sve u meni se u tom trenutku pobunilo. Za mene, tada malu devojčicu, to voće je bilo vidljivo živo i puno energije.
Uporedo sa osnovnom školom išla sam i u muzičku školu. Svirala sam klavir. Osvajala sam nagrade i dobijala pohvale. Ali ni to mi nije ispunjavalo dušu. Najsrećnija sam već tada bila na snimanju. Ispred kamere i iza kamere. Kad god sam mogla išla sam na set.
Tokom četiri godine gimnazijskog školovanja pohađala sam redovno časove glume. Gluma je u meni budila veliku radost. Igrala sam predstave na italijanskom jeziku i kroz celo to iskustvo upoznala bolje sebe. Gluma mi je pomogla da shvatim da je bezbedno zagledati se unutra. Tu potražiti odgovore. Introspekcija je veština koju često praktikujem.
Moje dvadesete su za mene bile izazovne godine. Rođena sam i odrasla sam u Balkanskoj ulici u Beogradu, ali u to vreme sam živela u Italiji. Psihologija je moja velika ljubav, pa sam odlučila da upišem studije Psihologije u Padovi. Nova država, novi grad. Drugi jezik. Nepoznati ljudi, puno papirologije, brzih vozova, paste i nekoliko studentskih internata. U svemu tome sam se osećala uzbuđeno, ali i izgubljeno. Nedostajala mi je moja porodica, moja zemlja, škola glume. Vodila sam velike unutrašnje borbe. Grešila sam i učila sam na greškama. Upoznala sam neke dobre ljude i neke koje ne moram ponovo da sretnem. Kao svaki odgovoran student vredno sam učila i davala ispite. Fokus mi je bio na tome da završim fakultet. Mislila sam – diploma je veliki uspeh u životu. Diplomirala sam sa najvišom ocenom na temu Emocionalna Inteligencija. Dobila sam diplomu. Vratila sam se u Beograd i imala napad panike tačno ispred Terazijske česme.
Ko sam? Šta radim ovde? Koji je moj sledeći cilj? Izgleda da život tek sada počinje..
Nakon povratka u Srbiju radila sam u velikim američkim korporacijama. Obišla sam velike svetske gradove i bila u zemljama za koje nikada nisam pomislila da ću posetiti. Mnogo sam naučila. Brusila sam svoj karakter, očvrsnula kroz mnoge izazove. Jos više naučila da verujem svom unutrašnjem osećaju po pitanju svega, a najviše ljudi. Celo moje dotadašnje životno iskustvo mi je pomoglo da shvatim jako važnu stvar – šta ne želim, i još važniju – šta želim. Tada sam ceo svoj fokus stavila na ono što želim.
Najveća mudrost koju sam spoznala je da će se moj život promeniti onda kada se ja promenim. Energija je tada postala kriterijum po kojem biram sve – partnera, prijatelje, posao. Počeo je zabavniji period u mom životu – period u kome gotovo uvek dopuštam da me vodi unutrašnji osećaj i moja duša, a ne logika i mišljenje drugih.
Jedna od mojih omiljenih duhovnih vodiča, Dolores Cannon, kaže da je naš glavni zadatak na Zemlji da naučimo kako da ’’manipulišemo’’ energijom. Ona to definiše kao kreiranje. Da li sam ja kreirala sve u svom životu? Ili je sve volja Božija? Da li Bog i ja sarađujemo?
Šta ako smo toliko moćni da možemo da kreiramo budućnost svojom energijom i menjamo prošlost menjajući pogleda na to što je već bilo?
Oslobođenje od prošlosti promenom vlastite energije – to je za mene moć. Kreiranje budućnosti promenom vlastite energije – to je za mene moć.
Dok ovo pišem, svesna sam da sam svojom ličnom promenom, kreirala život kakav danas živim. Nagrada za preuzimanje odgovornosti za ono što je bilo i spremnost da se menjam bila je ta da sam dobila više nego što sam poželela i bolje nego što sam zamislila.
Hipersenzitivnost mi je donela blagoslov prepoznavanje energetskog pečata svega oko mene – hrane, ljudi, predmeta, vode. Emocija kao energije u pokretu. Ljubavi kao energije na delu. Svetlosti u svetu.
Vrsni glumci poigravaju se energijom. U trenutku kada čuju ’’akcija’’ promenom energije postaju novi lik, novi čovek.
Dobra vest je da nam je ta moć svima dostupna. A kada menjamo sebe, mi zapravo menjamo i celinu.
Moć je znati živeti slobodno. Zahvalna sam i volim svoj put koji me je doveo do ovoga gde sam sada.
U školi nas to nisu naučili, ali važno je znati – Energija je moć.
