Emocija kao put

Andjelka Kolarevic pic

prim. dr Anđelka Kolarević, psihijatar psihoterapeut

Čovek, iako odavno odvojen od prirode, u sebi sadrži njene cikluse, koji se nevidljivo i neprimetno iskazuju zajedno sa ritmom prirode. Tokom zime i mračnih i hladnih dana, svako oseti, bar po nekoliko dana, želju da se ušuška u svom toplom domu, ili oseti pad energije, više mu se spava, mirovao bi kao što priroda miruje. Kako se priroda budi i pojavljuje svojim izdancima i dužim danima, sa sve više sunca, tako se i naš organizam okrepljuje i snaži, raspoloženje se menja. Emocije koje je čovek dobio da regulišu odnose između sebe, svoje prirode sa svetom oko sebe, zavise od važnosti koje dodeljujemo istom tom svetu oko nas, ili doživljajem tog sveta, zavise od našeg sistema vrednosti. Ono što nam je važno, pobudiće u nama odgovarajuću emociju. Sama promena i buđenje prirode biće primećena i uzbudiće, na najpozitivniji način, svaku osobu koja se raduje promenama. Ko primećuje novo rađanje, ko je u kontaktu i sa sobom i sa okolinom oko sebe, osetiće promenu i u sebi. Ustajaće zadovoljniji i spokojniji, sa željom za svojom promenom, napretkom, akcijom. Ostali, iako se i u njima, na biološkom nivou, dešavaju iste pripreme za buđenje prirode, ako su zaokupljeni svojim unutrašnjim previranjima, nerešenim problemima, depresijom, raznim strahovima, i realnim i iracionalnim, neće primetiti ni nove izdanke, niti pupljenje svega oko sebe.

Kako da probudimo svoju pravu prirodu, onu dečju radost sa kojom smo se veselo kretali kroz dane, bez strahova i bez briga? Čovek često, u ovo novo vreme, sa sve surovijim tehnološko-radnim zahtevima, misli i veruje da mora da se bori, i da ne sme da se opusti i uživa, zanemaruje svoje osete prijatnosti, često egzistencijalno pritisnut trkom da obezbedi sebi i svojoj porodici pristojan život. Ono što se često zanemaruje je činjenica da nam je sve dato u životu. Svaka situacija, doživljaj, emocija. Sam život. Tako i naše loše, neprijatne emocije, stvorene su u datom nam trenutku, i te emocije smo procenili kao ugrožavajuće, nezadovoljavajuće, prema onom što smo mogli ili hteli. Iste te neprijatne emocije mogu da se preobrate i probude dobro raspoloženje, mogu da probude našu volju, i da nam dajuenergiju za dalji život. Na koji način? Najpe moramo da razumemo da one nisu veće od nas samih,a zatim da nismo odgovorni za to što su se javile, jer su prirodna reakcija na ono što nam je važno. Međutim, odgovorni smo za to kako ćemo ih iskoristiti, odnosno kako ćemo ih ispoljiti. I loše emocije, ako ih pravilno razumemo, mogu da nam pomognu da budemo bolji ljudi! U početku treba da ih osvestimo, da prepoznamo da smo napeti, ljuti, tužni, razdražljivi… I da malo zastanemo i prihvatimo ih. Kao neku vrstu dara koji nam se ne dopada. Zatim da se upitamo za šta smo to bili, šta nam je bio cilj, pre nego što smo se osetili tako. Koliko je taj cilj u sadašnjem trenutku dostižan i koliko možemo da ga odložimo? A možda ne možemo ništa, i to moramo da prihvatimo. Ali uvek možemo nešto drugo. U trenutku neraspoloženja možemo da nahranimo ptičice, da spremimo omiljeni kolač, da izvedemo voljene u šetnju, da izađemo na klupu i gledamo bujanje prirode. Sve zajedno sa prihvaćenom neprijatnom emocijom. Budimo je svesni, ona će polako da se topi u prihvatanju i postaće naša snaga za dalje. Oko nas, sve je u suštini poziv. Poziv da se menjamo, da rastemo, da se dajemo. Da bismo bili svoji, i dobili maksimum od života, i bili u skladu sa sobom, svetom i drugima. Kada tako postavimo stvari, ostvarićemo baš ono što nam je najvažnije – pravo na postojanje i ljubav.