PRIRODA I ČOVEK SU JEDNO

PIŠE: SVETISLAV VASILIĆ – ŽIVOT U SIMFONIJI
www.simfonijacentar.com

Jedan predivan citat za koji se smatra da je izgovorio Lao Ce opisuje moj ljubavni odnos sa prirodom: „Biti duboko voljen od nekog daje vam snagu, a voleti nekog duboko daje vam hrabrost“. Zbilja, kao dete sam osećao izuzetnu bliskost i povezanost sa prirodom. Bilo je to u krajevima Bosne u zemlji mojih predaka. Letnje periode sam provodio u tim nestvarnim vrletima, planina­ma i šumama, gde priroda može da živi neometa­no od ljudske povrede i eksploatacije.

Ispričaću vam kako se ta ljubav razvijala, čemu me je sve naučila, ali ću vam odati i tajnu mojih nestašluka koji su nanosili brigu mojim roditelji­ma, dekama i bakama. Divljina pomenutih kraje­va je surova. U šumama, livadama i potocima mo­gle su se naći divlje životinje, opasne biljke i otro­vne zmije. Upozoravali su me da ne smem bez odraslih da se udaljavam od okućnice i nipošto sam da idem u šumu. Da bi me uplašili, pominjali su događaje i ljude koji su nastradali zbog svog nemara i neposlušnosti. Jednog je pojeo med­ved, drugog vuk, trećeg su napale divlje svinje, dosta ljudi iz sela je stradalo od ujeda poskoka i šarki. Slušajući sve te priče dobijao sam samo još veću želju i potrebu da se što više i intimnije zbližim sa prirodom i divljinom. Neka unutrašnja čežnja i ljubav su me vukli hrabro znajući da se meni ne može ništa od toga desiti. Osećao sam da me priroda voli i čuva. Samo bih se iskrao iz kuće i otrčao u šumu sa štapom. Baka mi je rekla da lupkanjem štapom o zemlju vibracije udarca razgone životinje i zmije i da one nikada ne na­padaju ukoliko se ne osete ugroženo. Šetao sam sam šumama, poljima, livadama i upoznavao tu veličanstvenu pojavu – prirodu. Dok su moji zami­rali od straha i brige gde im se malo dete izgubilo, mojoj sreći nije bilo kraja posmatrajući drveće, biljke, životinje, ptice, izvorske vode. Stariji su više puta dizali celo selo i kretali sa puškama u poteru po šumi tražeći me. Iznenada bih se trgao iz svoje idile kada bih čuo jak pucanj iz puške koji je služio da otera divlje životinje i onda bih čuo vrisak: „Sveeetooo“! „Gde si Svetooo“? A Sveta je sedeo na nekom proplanku, tihovao i povezivao se sa prirodom. U to vreme nisam znao za med­itaciju, niti kako se to praktikuje. Valjda je to bilo unutrašnje znanje sa kojim se već rađamo, kao i ta iskonska ljubav i čežnja prema prirodi koja te okružuje, čiji si neraskidivi i sastavni deo. Ču­vši ove povike koji dozivaju moje ime, odjednom bih se prenuo iz tog blaženstva, prestrašen od pucnja i vriske. Glasno sam odgovarao: „Tu sam, evo me, ovde sam!“ I uz gomilu psovki i grdnje bio bih „deportovan“ iz mog prirodnog staništa u dvorište kuće, uz pretnje da mi se to više nika­da ne sme ponoviti i da će me prebiti „kao vola“. Naravno da se moj nestašluk stalno ponavljao, nikada nisu podigli ruku na mene, ali bih rekao da su „digli ruke od mene“. Jednostavno je to bio moj priziv, iskonski nagon i duboki osećaj da je moj zavičaj ta prostrana šuma i divljina.

Sada se ne bih usudio na takvo ponašanje. Deca nemaju završeni um odraslih koji projektuje strahove, ali takođe verujem da su deca poseb­no zaštićena u prirodi od Boga, anđela, Majke Prirode i šumskih vila. Od malena sam osećao da me priroda voli i priziva sebi u lični odnos. Tako sam vrlo rano upoznao prirodu kao oso­bu koja ima svoj karakter, emocije, nepredvidl­jivu ćud, darove, svoju istoriju, sećanje i životnu svrhu koju odgovorno ispunjava. Prema prirodi se treba odnositi kao prema voljenoj osobi, sa njom razgovarati, razmenjivati misli i osećanja, zapažanja i uvide kao sa bliskom osobom. Često sam određenoj lipi, boru i brezi pričao svoje jade i detinja razočaranja. Verovao sam u šumske vile i ostala čudesna bića koja se nalik anđelu retko mogu videti materijalnim čulima, ali duhovnim svakako. Zbog toga sam se u prirodi osećao uvek u dobrom društvu, zaštićeno i vrlo ispunje­no. Čudio sam se pitanjima odraslih kako mi nije dosadno da tako sam po celi dan šetam po šumi. Zapravo nikada nisam bio sam. Rekao bih i to da sam prepoznavao celokupnu prirodu kao našu zajedničku majku sa izraženom ženskom energi­jom koja nas hrani, neguje, isceljuje, ali često i vrlo strogo opominje i podučava.

Ovde bih napravio malu digresiju za koju sma­tram da je veoma važna. Savremena spiritual­nost neretko prirodu doživljava kroz ružičaste naočari, prirodu u kojoj je sve mirisno i lekovi­to, cveće i večito proleće. To je obmana koju je neophodno demistifikovati, tj. skinuti lažni veo sa očiju. Ovo što ću reći može doprineti jasnom viđenju ljubavi između čoveka i prirode. Priroda nije romantična ni malo. Ona jeste i lekovita, ali i otrovna. Ona rađa, ali i ubija. Nije sentimentalna, već je vrlo prisutna i budna, odgovorna i pravična i traži isto takav odnos od ljudi. Ovo mi je bilo važno da kažem kada već govorimo na temu zaljubljenosti i ljubavi. To su dve posve različite stvari. Ovde su stvari jasne – romantičarska sen­timentalnost i konceptualni pristup u ovom odno­su ne postoji. Priroda, iako je delo božje, nije Bog koji bezuslovno voli i prašta. Priroda u sebi nosi prirodne zakone i kodove polarizovanog sveta i vrlo je surova kada deli lekcije neposlušnima. Ko su neposlušni? Oni koji ne osluškuju kosmičke zakone i koji rade po svom egoističnom nago­nu. Bahatost, nepoštovanje i nemar surovo se naplaćuju. To je prirodna pravda koja naprosto jeste takva. Ukoliko si u poštovanju, ljubavi i do­broj nameri, ako si spreman da slušaš budno i svesno, da poslušaš i uskladiš svoje ponašanje sa kosmičkim zakonima, biće ti nežna majka, is­celiteljka, savetnik i najbolji prijatelj.

Srećom, kao dete sam bio zaštićen od neprilika i divljih životinja, ali sam imao prilike da svedočim kako ta ista Majka Priroda može da bude vrlo stroga, oštra i nemilosrdna: Kada nabujaju reke i potope domaćinstva, kada vukovi zakolju čitavo stado ovaca, kada jastreb ili lisica odnesu bak­ine kokoške, kada udarac groma zapali štalu ili plastenik, kada grad i oluja unište useve. Sma­tram da se ovde radi o nečemu vrlo važnom, a što ljudi često zanemaruju. Prvo, priroda je naš rod, naša pretkinja od koje smo postali, od koje smo sazdani. Drugo, stvar koje je iznad svega, svevišnji Bog, svojim je energijama i stvaralač­kom silom prisutan u prirodi. U tom činu obliko­vanja stvara čoveka od prirode – zemlje. Svaki put kada ovo prizovem u svest iznova mi se pro­budi zaljubljenost u prirodu. Naime, čovek je sebe stavio u centar čitavog Univerzuma i ponaša se tako da mu je sve podređeno. Smatra da može prirodu da eksploatiše i uništava kako mu volja. Naši drevni preci, stari Srbi – Sloveni imali su ta znanja i ljubavan odnos sa prirodom. Drugi stari narodi takođe, poput Maja, Inka, Aboridžina, Indijanaca. Uviđali su božje prisustvo u toj pre­divnoj kreaciji – u rekama, šumama, planinama, životinjama. To se naziva prirodna teologija, kada Boga možemo upoznati u Njegovom savršenom kreativnom delu, u divnim planetama, zvezdama i svemu stvorenom. A zatim, važno je imati na pameti da su naša fizička tela stvorena od zem­lje i da je zemlja naš praroditelj. Mi smo zemlja svojim velikim materijalnim delom. Bog je život­ni Duh udahnuo u materijalno-zemaljsko i tako sačinio naša tela. Mi smo i materijalni i duhovni. To se nikada ne sme zaboraviti, niti jedno od dru­gog odvojiti. Zemlja istinski jeste naša ovozemal­jska majka. Pogledajte samo reč materija koja se sastoji iz mater (majka) i ja. Materija je takođe večna i to potvrđuju ne samo hrišćanski teolozi i filozofi nego i kvantni naučnici. Materija može menjati svoja energetska stanja postojanja. ali je besmrtna kao i duh, zato što je sačinjena od božanske svetlosti. Ništa u psiho-telesnoj struk­turi čoveka ne propada (kako su nekada govorili jelinski filozofi ili neki istočni učitelji). Moleku­li prirode se ponašaju u skladu sa božanskom svešću i po volji Svevišnjeg Tvorca, koji je čini živom svojim božanskim energijama. U prirodi su upisani božanski programi koji su predodređeni da zajedno sa Bogom i nama ljudima večno pos­toje.

U Jevanđelju je Bog otkrio da je čovek pre­dodređen za večnost, a pošto je čovek i materi­ja i duh- celovito to znači da je i telo večno. A sa čovekom i cela priroda, Zemlja i sve što je veličanstveno stvoreno postojaće večno, ne­prestano uzrastajući u božjoj svesnosti i svetlos­ti – menjajući svoje svetlosne atome, molekule i svoju božansku strukturu.

Osnovna poruka kojom nas uče Bog i priroda je da mi ljudi jesmo priroda i da zajedno dišemo i budemo u suživotu. Moguće je da ovo nekom deluje kontradiktorno, ako jesmo priroda kako možemo da ne budemo u suživotu sa prirodom. Moguće je kada se otuđujemo od sebe samih. Zatvaramo se u betonske zidove, hranimo se neprirodnom hranom i bivamo sve više alergični na prirodno okruženje. Ovo je i ključna lekcija samopoštovanja. Poštujući prirodu, poštujemo i sami sebe. Ukoliko se nemarno i grubo opho­dimo prema prirodi i životinjama, isto tako se ophodimo i prema sebi, svom telu, prema svom mentalnom, fizičkom i duševnom zdravlju. Sklad i ljubav sa prirodom jeste sklad i ljubav sa samim sobom, sklad sa drugim ljudima i sa svim što nas okružuje. Tek sada, na kraju ovog teksta, može­mo doći do spoznaje i celim svojim bićem osetiti da je sve povezano i da smo svi jedno na prediv­noj majci Zemlji koja nas voli, neguje, isceljuje i podučava.

Jednostavno je. Izađite u šume, iskažite prirodi svoje poštovanje i dobru nameru. Ljubav će se rasplamsati i posledicu te ljubavi osetićete i vi i vaši bližnji. Sve oblasti u vašem životu biće is­punjene lepotom i izobiljem.