PIŠE: ZORICA AKERMAN
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
Kako započeti ovu temu, a pritom ne pomisliti na kamen mudrosti ili pretvaranje metala u zlato ili pak napraviti mitsko biće poput Basiliska… Sve me to asocira na moj omiljeni film, čak i sa 55 godina, a to je Hari Poter. Nekako su se te težnje alhemičara provukle kroz film namenjen deci, a u većoj meri i nama odraslima. Postoji još jedna želja ljudi tog drevnog doba, a to je teorija da neko može svojim veštinama tako ovladati i postati svemoćno biće… ovladati i duhovnim i telesnim.
Mislim da nas baš ovo vreme i nekako usmerava ka toj vrsti promišljanja, ali ne naravno u tom stepenu. Tužan je osećaj nemoći da planiramo i jedan dan unapred, jer na neki način zavisimo od toliko faktora na koje realno i ne možemo uticati.
Moja prizma života nije mala, traje već dugo godina, ali ono zrelo razmišljanje i počinje u zrelom dobu. Mladost nosi svoju bezbrižnost kada se sve čini lakim, dostižnim. Snaga tela je tu, energija koja izlazi iz svake ćelije i čini se da možemo dotaći Mesec. U tom “letenju” vrlo često doživimo padove koje telo, a i um, beleže kao opomenu. To su te prve prave lekcije koje pomažu godinama kasnije. Uz sva uspešna i neuspešna zaljubljivanja, pronalaženje loših i boljih poslova, na kasi života broj postaje veći i začas se nađemo u godinama kada se prvi put upitamo: kad pre?
Trenutak stvaranja porodice je početak zajedničkog života kada se po prvi put suočavamo sa nečim tako dragocenim, a tako kompleksnim. Uskladiti svoje duhovno sa partnerom jer prvi korak nosi svoj lični pečat. Kompromis kao jedini lek da se slagalica života složi. Spoznaja da više nismo sami, da svoje dane delimo sa nekim koga volimo i ko nas voli, ali i gomila tekućih stvari kao što su spremanje stana, plaćanje računa i, kao kruna ljubavi, briga o deci. Ima li veče radosti kada u partneru prepoznamo svoje drugo ja. Da je upravo on onaj dragoceni zlatni sastojak našeg života.
Ali nekako smo svi navikli na faktore iznenađenja koje zovemo sudbinskim… valjda nam je lakše da to pripišemo upravo njoj, sudbini. Momenti gubitka posla, nedostatak novca su možda najteži za opstanak bilo koje porodice. Tada se sve stavlja na ispit i samo najjači ostaju i opstaju. Ona stara izreka “imati, pa nemati” je nekako neophodna da bi svako od nas osetio taj balans i odredio dalje koordinate. U dobrom je lako dobar biti, ali u lošem treba sačuvati vlastito dostojanstvo.
Godine, ja ih zovem zlatne, daju još veću inerciju. Kako sa 50 postajemo većinski vlasnici svog života, zar nije i očekivano da upravo tako i živimo? Da svaki svoj dan učinimo lepim, a da za to nije potreban niko drugi. Možda je upravo to osobina svemoćnih. Najvažnija je želja za stvaranjem nečeg lepog, nečeg što će nas učiniti ponosnim i srećnim. Pisana reč, pesma, goblen, bitno je da posle toga osetimo istinsko zadovoljstvo. Šta je život ako iza sebe ne ostavimo ništa vredno, ništa što će nas učiniti drugačijim. Previše je onih koji plutaju ovom životnom rekom, ali su retki dobri plivači!
Budite oni drugi, čvrsto držite kormilo svog života, volite i budite voljeni, vi ćete svojim pravim odlukama pozlatiti sve što dotaknete, to ni najbolji alhemičari nisu uspeli.
Eliksir života za kojim se uporno tragalo nalazi se na dohvat ruke – ljubav!
