PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: IVANA MARTIĆ
Taj čudesan Bari. Koloritan lučki grad na jugoistoku Italije. I ja u njemu. Pomislih slučajno ovog leta na jedan dan, ali nema slučajnosti, to već svi znamo. Ostala jedan da bih ga upoznala, a volela bih da sam mogla i sto jedan.
Tražim baziliku Svetog Nikole, tražim da se poklonim moštima njegovim. Do sada bila na kolenima na Ostrogu nad moštima Sv. Vasilija Ostroškog u Crnoj Gori, na ostrvu Egina u Grčkoj pored svetih moštiju Svetog Nektarija Eginskog. I stojim u Bariju, u mojoj Italiji, na tlu koje mi daje uvide, koje me diže, daje krila, vodi, ne očekujući ništa, kao uvek do sada. I upravo tada kada ne očekujete i dobijate najviše.
Ulećem u crkvu u 15 časova kada počinje služba, onako nepripemljena, mala crna haljina, foto-aparat oko vrata težak 2 kg, ruksak na leđima. U kripti bazilike, puno žena, prekrivenih kosa, rekla bih Ruskinja. Sveštenik započinje službu, ne razumem jezik na kojem govori, nije italijanski, nije latinski, nije grčki, nije ruski, možda je neki barski dijalekat. Ništa ne razumem, prepoznajem samo koren nekih reči. Ali snažna energija mesta me obuzima, miris tamjana, reči koje možda razaznajem, sveće, energija žena koje su na kolenima. Mole se, svaka druga plače. Padam na kolena, dotičem mermer crkve i duša mi se otvara. Suze se utrkuju koja će pre izleteti. Gledam, ne verujem, fotografišem, plačem, molim se. Prepuštam se.
Dišem sve blizine i daljine ovoga sveta, dišem, jer mi je tog trenutka jedino to preostalo. U miru, molitvi i udisaju.
Pre 11 i po godina, imala sam susret sa čudesnom ikonom Svetog Nikole u crkvi u Frankfurtu i te večeri su počeli trudovi, disanje kojim sam morala da ublažavam bolove i tada se rodio Damjan. Sada, posle toliko godina, nenadano, snažan susret sa moštima i energijom ovoga sveca i opet disanje i suze, ali ovog puta (prepo)rodila sam se JA. Da, upravo ja kroz udisaj daljine i blizine. Ne, nisam ovo sanjala, doživeh najjače i najsvetlije. Tek kada pređete put, možete da povežete znakove ako ih jasno vidite, ako vam je logika lepa. Povezala sam ta dva trenutka u mom životu, te dve slike, ta dva susreta, koja su me dovela do (samo)rađanja.
Da, ja živim u Srbiji, ali sve spoznaje dobijam kroz kretanje, putovanje, dobijam kroz svet. I jedino tako ovaj moj ovozemaljski život je pun smisla. I zato dišem, gde god sam, sve daljine i blizine. U stanju sam da udahnem svet kao Anima Mundi. Darovana od neba. I kao što Mika Antić u svom stihu kaže „Daljinu dišem. Blizinu dišem“ tako i ja. Ceo svet mi stane u udahu, ono što je bilo, ono što jeste i ono što će biti. Dišem spokojna.
A šta vi dišete?
