ČETIRI GODIŠNJA DOBA

PIŠE: TATJANA MANOJLOVIĆ

Stajala je u sred borove šume i svirala Vivaldijevo proleće, a sve je mirisalo na nadolazeću jesen. Nestvaran prizor na samom ulazu u četinarsku šumu. Ona malena, metar i šumska jagodica. Sa paperjastom kratkom kosom i najlepšim bademastim očima, osmehom koji razgrće oblake i pomera planine. Kako je samo svirala tog predvečerja. Kao da je znala da gudalo drži poslednji put u rukama, da će već sutra zaploviti beskrajem. Ona, naša muza.

Prošlo je 48 sati i potraga za Ognjenom je intenzivirana. Policija, drugari, roditelji, Ana sa stomakom do zuba, sestra i zet…Sve su obišli, prevrnuli, prošli po pet puta istim stazama, provalili u zaključani čardak napuštenog dedinog gazdinstva, drhteći od mogućeg ishoda…

Usredsredila se na disanje. Duboh udah, broji do pet, zadržava vazduh, izdiše lagano…Tako tri puta. Proviri kroz debeli zastor i obuzima je nenadana radost od sledećeg koraka kada će biti na sred pozornice, pod reflektorom… I već je tu. Samouvereno namešta violinu pod vrat i otvara koncert. Letimično, perifernim vidom ga obuhvati za klavirom. Njen ugaoni kamen. Sve je baš kako treba.

Neko je nekada otišao i otišao sledeći da traži odsjaj koji će tebe dotaći, zakačiti i odneti baš tu, na scenu, da te izloži, pokaže, predstavi, otvori kosmos i lansira u orbitu. Jednom je kosmos morao da pokaže milost prema nadolazećima, a ti si ta. Ne razmišljaj o nepravdi koja je naneta prabaki tvoje mame kojoj je grubo otet sin u jednom ratnom vihoru. O tvojoj prabaki koja je tako rasla bez oca. O baki koja je držala gudalo do poslednjeg daha, koji joj je ta aždaja, sa kojom se deceniju i po rvala, nije oduzela. Nisi znala zašto je Vivaldi najbolje lepršao etrom kada ga izvodiš na ivici šume. Ana, tvoja majka, uvek je krišom brisala suzu izdajicu dok bi te tamo gledala. Znala je da je on otišao nošen vetrom koji je podsećao na muziku njegove majke. Da nikada nije preboleo. Jednom je pomenuo da ga je uspavljivala Vivaldijem. Da su on i baka i te poslednje večeri sedeli na tremu i gledali je kako se na ivici šume oprašta, uz zvuke violine koju je već jedva držala… Nekada kasnije, njoj, Ani, svirao je baš tu, na tom tremu i videla je zaleđenu suzu…. Godinama ga je tražila, čekala, tumačila znakove pored puta… Nestao je bez traga. Tada. Dok si ti čekala svoj trenutak za dolazak na ovaj svet.

Ana je samo prestala da diše. Ugasila se. Uoči svog četrdeset drugugog rođendana. Uoči tvog završnog ispita na Akademiji. Da, svi su bili zbunjeni tvojim odlaskom na fakultet narednog jutra. I još jednom, konačnom desetkom.

Moj sin će te uvek pratiti uz zvuke klavira. Budi mirna. Jako je dugo čekao da odrasteš. Mi smo tvoja porodica. Voleo sam tvoju baku. Kako svoju suprugu nikada nisam. Više od života svog. Ali, manje od straha koji me obuzimao pri pomisli na prezir mog sina. Mogući prezir. Sedeo sam te poslednje večeri u parkiranom automobilu iz leđa vaše divčibarske oaze. Sa otvorenim prozorima, nisam osećao hladnoću jeseni, a tresao sam se sav. Od nemoći. Da izađem i razotkrijem se, zagrlim je još jedan put. Nakon mnogo godina ti si ušetala u naš dom, kroz velika vrata. Okupana suncem, planinskim potocima, Vivaldijevim bravurama iz «Četiri godišnja doba»… Život je čudo.