NISAM BILA DOVOLJNO HRABRA

PIŠE: TATJANA MANOJLOVIĆ

Želim da napišem priču, najlepšu, najpitkiju, najljubavniju… Nema je. U meni praznina.

Samo haiku poezija. Tako nekako. Sve mogu sažeti u nekoliko reči.

Dođe takvo vreme. Takvi dani teku i slivaju se u ništa.

Nije uvek tako bilo. Pamtim one srećne, ustreptale intervale. Dvogodišnja veza bez turbulencija, brak, svadbeno putovanje na Maltu, doduše – kod mog brata, fudbalera…

Obilazili smo znamenitosti, najlepše plaže, dovršavali jedno drugom započete rečenice, smejali se, smejali… Tako se nisam smejala nikada pre. I nikada nakon toga.

Još dok smo bili kod Nenada toga leta, tih dvadeset dana, povremeno je padala senka zbog njegovog tvrdičluka. Bilo mi je neprijatno da Nenad neprekidno sve plaća. Moj muž je bez blama to prihvatao. Ja sam bila nemoćna da nametnem drugačiji poredak. Bilo mi je neprijatno i da razgovaram sa njim o tome. Da nešto ne pokvarim.

Vratili smo se u Beograd. Svako svojim obavezama. Skice iz arhitektonskog biroa neretko sam dovršavala uveče, u stanu. On o svom poslu nije baš voleo da priča. Radio je u agenciji za promet nekretninama. Kotirao se dobro, umeo sa klijentima, imao taj posebni šarm. Ostvarivao je bonuse i dobro zarađivao. Ništa više od toga nije delio sa mnom. Da me ne opterećuje.

Na izmaku prve godine braka, u vazduhu se već osećala nervoza jer se ništa nije dešavalo po pitanju proširenja porodice.

On nije komentarisao. Ja bih povremeno promrljala: „Ništa novo i ovog meseca.“

Njegova mama je bila konkretnija: „Deco, da sam ja na vašem mestu, proverila bih da li je sve ok. Moguće da se vama nigde ne žuri, ali sve je više parova koji imaju problem sa neplodnošću. Vreme leti, nemojte ga uludo trošiti.“

On bi ustao i napustio prostoriju, ja bih pocrvenela i rekla da ću se svakako konsultovati sa svojim lekarom. Nekako mi se i činilo da se obraća samo meni.

Na kraju druge godine braka, pristao je da oboje proverimo o čemu se radi. Ustanovljeno je da kod njega nema problema, ali da je kod mene, koja sam na pola četvrte decenije života, manje kvalitetnih jajnih ćelija. Preporučena je vantelesna oplodnja.

Nerado, nevoljno, bilo mi je odmah jasno – bez žara sa kojim ja ulazim u proces – pristao je i on. Sve vreme nekako tehnički. Bez emocije. Bila sam sama u ovome.

I nije uspelo.

Ni drugi put. Ni četvrti.

Hormonske terapije su me izobličile, psihički sam posrnula.

Predložila sam mu da se raziđemo, da dalje tonem sama. Da ga ne sputavam, ne zadržavam…

Grlio me, tešio, umirivao… Činilo mi se kao prvih meseci naše veze.

Ponovo smo se nekako pronašli, zbližili, vikende provodili van grada, predvečerja u šetnji pored Dunava.

„Nigde ja ne idem od tebe“, govorio je. Umirala sam od ljubavi. Žmureći živela.

Prestali smo da odlazimo na okupljanja naših dugogodišnjih prijatelja, ušuškanih u domovima okupanim dečjim smehom, igračkama, bebećim grčevima, nicanjem zubića, boginjicama, prvim koracima, krštenjima, rođendanima…

Žmureći sam prespava sve to, živela za dodir njegove ruke, poljubac u kosu, zagrljaj sigurnosti…

Žmureći sam previdela sve kasnije povratke sa posla, promenu radnog mesta, sve češća službena putovanja… Otvarala sam oči kada čujem željeni zvuk otvaranja ulaznih vrata, osetim obožavani miris parfema, najdraže ruke…

Razgovarala sam dugo sa Nenadom, mojim dragim mlađim bratom. Ispričala mu za poznanicu koja se iz Praga vratila sa bliznakinjama. Koje je nosila u svojoj utrobi i rodila. I u čijem odrastanju sada uživa.

Nije pristao na pozajmicu. Jedini uslov je bio – bespovratno.

Teži deo je sledio. Ubediti njega. Moju ljubav. Govorio je da ne želi da se više izažem iscrpljujućim tretmanima, da patim zbog neuspeha, da mu je glupo što ne može on to da plati… Milion ne…

I pristao je.

Saru sam rodila krajem septembra. Ima tatine plave oči.

Nikada je nisam prihvatila. Bog mi je svedok da sam dala sve od sebe.

Nosila sam je skoro devet meseci, pod svojim srcem. Osećala.njene pokrete u utrobi. Drhtala na svaki neobičan signal. Brojala mesece, pa dane do porođaja.

Sve vreme pokušavajući da izbacim iz glave tu toliko efemernu činjenicu da je začeta donorskom jajnom ćelijom.

Toliko sam puta čula o tom posebnom trenutku kada ti naslone novorođenče na grudi, kada prvi put poljubiš svoje čedo, kada mu prvi put čuješ plač, ugledaš ustašca koja traže hranu… I čekala da me obuzme.

Ništa.

Kao robot sam bila. Ispunjavala sve dnevne zadatke. Osmehivala se i primala goste. Pričala naučene i usvojene fraze.

I udaljavala se od njenog tate. I njihovih plavih očiju.

Pokušala sam da pričam sa njim. Da to podelim. Gušila me naša tajna.

Nije pokazivao ni najmanje razumevanja. Ni malo strpljenja da sasluša.

Nestala je nežnost. Gledao me sa gađenjem.

I jednog dana se spakovao i otišao.

To što je nastupilo najbliže je panici. Šta ću sada bez njega? Šta ću sa njegovim detetom?

Pozvala sam svekrvu. Dok je stigla, ja sam već obukla kostim hladne, bezosećajne kučke. Spakovala sam sve dečje stvari i predala joj Saru.

Kada su se vrata zalupila za njima – raspala sam se. I ostala tu na podu noć, dve, pet noći… Ne znam.

Došao je Nenad, na njegov poziv. Klinika. Mrak. Mrak. Svetlo na kraju tunela. Selidba u novi stan, po savetu divne terapeutkinje. Leto kod Nenada na Malti. Duboki udisaji i oštri, jaki izdisaji… Dva para plavih očiju su bledela i stapala se sa ivicom horizonta.

Na jesen novi posao, psihoterapije dva puta sedmično, joga tri puta. Vikendom tango.

Plave oči dolaze još samo u snu.

Jesen, zima, proleće, leto, jesen, zima…

Ne znam koliko je vremena prošlo.

Juče sam je srela u Kondinoj, nosi gitaru na leđima. Znala sam da je ona. Toliko puta sam je sanjala. Poželela sam da potrčim, da je zagrlim, sto puta poljubim kosu boje meda… Zaledila sam se i zanemela.

Želim da napišem najljubavniju od svih ljubavnih priča. Za dušu moje duše. Samo haiku.

Moja ljubav je bila slepa.

Razum sam izgubila.

Sara je bezgrešna.

Sačuvaj je, Gospode.

Volela sam njenog oca. On nikada nije voleo mene.