BUĐENJE IZ SNA LETNJE NOĆI

PIŠE: PREDRAG ĐURANOVIĆ

Verovatno smo svi pogledali Šekspirov “San let­nje noći“ i to baš na nekoj otvorenoj letnjoj po­zornici posle iscrpljujuće vrelog letnjeg dana. Na momenat smo otpustili brige iz stvarnosti i privremeno se utopili u konfuznu fantaziju na po­zorišnim daskama. Lepo smo se nagledali, nas­mejali, zamislili, začudili, zaneli, uživeli i na kraju istapšali. I onda tako vedri i opušteni bezbrižno utonuli u san letnje noći.

Za drevnog indijskog kralja Janaku, koji je živeo otprilike 700 p.n.e., tako su počeli svi problemi – sanjanjem. Kralj je stalno sanjao da je prosjak. Njegovi snovi su bili toliko verodostojni i upečat­ljivi da se svakog jutra budio misleći da je pros­jak. Ne, ovo nije dečja uspavanka! Ta agonija je trajala i kralj nije mogao da dođe do konačnog zaključka da li je kralj ili prosjak. Sluge su misl­ile da je poludeo. Međutim, u drevnoj Indiji, bilo je mudraca na svakom koraku. Janaka je poz­vao Aštavakru, najpoznatijeg lokalnog mudraca. Aštavakra je nakon što mu je Janaka izložio dile­mu odgovorio da on nije ni kralj ni prosjak i time bacio kralja u još veći rebus.

Kakva je razlika između sna i jave? Dok sanja­mo, san doživljavamo kao trenutnu realnost, a dok smo budni isto tako doživljavamo sebe kao ličnost koja nezavisno funkcioniše u svetu oko nas. Ali da li je iskreno merilo realnosti koja tre­nutna realnost duže traje? Činjenica je da smo budni više nego što spavamo i sanjamo, pa sto­ga tvrdimo da san nije realan. Međutim, uvek postoji mogućnost da je ono što nazivamo i doživljavamo budnim stanjem opet neki veći, još duži san i da se mi zapravo još nismo probudi­li. Nazovimo ga Velikim Snom. Neki će setiti fil­ma Inception Christophera Nolana, koji zabavlja konstanto zbunjujući gledaoca sa nekoliko nivoa sna u samom snu.

U ovom Velikom Snu, dva ključna događaja su rođenje i smrt. Nemamo direktno iskustvo rođenja, niko ga se ne seća, a nećemo imati ni di­rektno iskustvo smrti, jer kada umremo, telesna svesnost nestaje, kao u dubokom snu. Dakle, provedosmo ceo život kao junaci na Šekspirovoj pozornici: rađamo se, veselimo, patimo i na kraju umiremo.

Ali ko gleda tu predstavu? Kome se predstava predstavlja? Bez posmatrača nema posmatra­nog. Sva iskustva gore navedena su prolazne pojave kao scene na letnjoj pozornici, uključu­jući rađanje i smrt. Mi smo taj posmatrač, budna svedočeća Svest, van vremena i prostora, koja se nikad nije rodila niti može umreti. Probudimo se iz ovog velikog sna i spoznajmo direktno da je čista Svest naša prava priroda.