POLJA SEĆANJA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: BRANKICA ŽILOVIĆ ŠOVEN

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE I MARIJANA JANKOVIĆ

BRANKICA ŽILOVIĆ CHAUVAIN, VIZUELNI UMETNIK, ZAVRŠILA JE FAKULTET LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU, POTOM JE NASTAVILA ŠKOLOVANJE NA ÉCOLE NATIONALE SUPERIURE DES BEAUX ARTS U PARIZU. BEOGRADSKOJ PUBLICI PREDSTAVILA IZLOŽBOM „POLJA SEĆANJA“ U GALERIJI „NOVEMBAR“. IZLOŽBU MOŽETE POGLEDATI DO 20.10.2020. BRANKICA PREDAJE NA DVE VISOKOŠKOLSKE USTANOVE U PARIZU I JEDNOJ U ANŽEU. U SVOJIM RADOVIMA EKSPERIMENTIŠE SA TEKSTILOM U ISTRAŽIVANJU NJEGOVIH IZRAŽAJNIH MOGUĆNOSTI. RADOVE JE IZLAGALA U MUZEJIMA I GALERIJAMA ŠIROM SVETA – OD FRANCUSKE, ITALIJE, NEMAČKE, DO AMERIKE, ŠANGAJA, KINE.

BRANKICA JE RODOM SA ZLATIBORA, PARIŽANKA 23 GODINE, STRASTVENA UMETNICA, PROFESORKA MAJKA, SUPRUGA, PRIJATELJICA, ŽENA SVETA.

OBJASNI NAM ODNOS TVOG ZLATIBORSKOG POREKLA SA MATERIJALOM NA KOJEM STVARAŠ? DA LI SVE VREME VEZEŠ, ODNOSNO SPAJAŠ PROŠLOST SA SADAŠNJOŠĆU?

Tekstil se zaista nalazi na svojevrsnom raskršću razmatranja i uvodi veliki broj istraživačkih i iza­zovnih problematika kao što su: pitanje tradicije i nasleđa, pitanje estetike i kreativnih procesa, pitanje tekstila kao polazišta futurističkih vizija i inovacija, i na kraju, mesto tekstila kao nosioca subverzije i političkog angažmana. Moje zlati­borsko nasleđe je verovatno uticalo na moj izbor tekstila kao dominantnog izražajnog materijala. Selo Sirogojno (Zlatibor) je odigralo veoma bitnu ulogu u emancipaciji žena pletilja 60-ih i 70-ih go­dina, omogućavajući im radni odnos, integritet, što je doprinelo usporavanju migracije sa sela. Visoko kvalitetne kreacije zlatiborskih pletilja su se našle među najzapaženijim modnim kreacija­ma u Evropi. Takvih poučnih primera ima u ce­lom svetu. Moja baka je bila pletilja, kao i dve omiljene tetke.

Moj suštinski odnos prema prošlosti je roman­tično-utopijski sa izraženo snažnom voljom da okamenjenjem, konzerviranjem i metodičkom reparacijom sačuvam čitavu slojevitost sećan­ja. Fragmenti znamenja, pejzaža, ruševina vre­mena, pretvaraju se u neku ličnu arheologiju privremenih i permanentnih memorija. Svaki moj pokret ubadanja igle u papir ili tekstil ostavlja iza sebe grafički trag sličan hirurškim šavovima ili ožiljcima i postaje vektor jedne uvek iste dija­lektike odupiranja i rezistencije odumiranja ma­terije i sećanja. Uprkos alarmantnom sveopštem pesimističkom mišljenju o budućnosti naše civ­ilizacije, svako moje suočavanje sa materijalom, svaki akt svaranja kojem se podvrgavam svako­ga dana i svi beskrajni sati provedeni u ušivanju i vezu, manifestacija su samog neprihvatanja i kategoričkog odbacivanja ideje o konačnosti.

KADA JE UMETNICA U TEBI SHVATILA DA MORA DA SE IZRAZI?

Mislim da je postati umetnica u suštini dugotra­jan proces i podrazumeva prevazilaženje mno­gobrojnih faza, gde je svaka od njih podjednako ključna i konstruktivna. Veoma je bitno prepoz­navanje svih tih intimnih sesija koje su psiho­loški veoma kompleksnog karaktera.

U introspekciji, presudan parametar u mom slučaju bio je boravak na Zlatiboru koji je 1980- ih godina bio provincijsko planinsko mestašce, uglavnom prazno i beskrajno dosadno. Kao ado­lescentkinja, dane sam provodila u prirodi, okre­nuta sportu (uglavnom skijanju i bajk vožnji) i suštinski sam se uglavnom osećala usamljenom i drugačijom.

Početak mojih prvih kreacija doživljavala sam kao neki imperativni beg iz rutine i monotone realnosti. Svakim urađenim crtežom osećala sam se radikalno izmeštenom, probuđenijom i svesnijom. Smatram da sam već u ranim godi­nama shvatila da je moj put umetnički i nijedna druga opcija nije dolazila u razmatranje. Danas, posle četrdeset godina, i dalje gajim potpuno isti osećaj te izmeštenosti i posebnosti u svakom dragoceno provedenom trenutku u svom ateljeu.

ODLAZAK U PARIZ, ODLAZAK NOVOJ KUĆI, DOLAZAK SEBI?

U Francuskoj živim već dvadeset i tri godine, a doselila sam se sa svojih dvadeset i četiri, što znači da ću sledeće, jubilarne godine, biti na ne­koj polovini koju bih nazvala „in between“, što po mnogo čemu odgovara opisu nekog mog identi­teta.

Život u Francuskoj me je u velikoj meri promenio i dozvolio da postanem ono što sam danas, da me upotpuni i sagradi i mislim da si negde u pra­vu kada kažeš „dolazak sebi“. Odnos ka novoj kulturi, jeziku, načinu života i potpuno drugačijem mentalitetu, koji je već od prvih godina izgradio u meni umetnost adaptibilnosti i formirao potpuno novi koncept života i umetničkog stvaralaštva. Moj život je trenutno u Parizu veoma dinamičan i stimulativan, ali mislim da će se dogoditi i neka treća faza, odlazak na neki drugi kontinent, u neki treći mentalni svet, gde bih volela da na miru ost­arim uz svog muža, uz neke drugačije zalaske sunca.

KOLIKO LJUDI, GRADOVI, ENERGIJE MOGU DOPRINETI I INSPIRISATI NAS, UOBLIČITI ONO ŠTO MI JESMO? ŠTA TI JE DONEO ŽIVOT U PARIZU?

Moj boravak u Francuskoj prevashodno obuhva­ta život u Parizu, a on u sebi nosi jedan specifičan kosmopolitski duh, koji se u velikoj meri razliku­je od ostatka Francuske. Moje duhovno, inte­lektualno i umetničko odrastanje u ovom gradu neizmerno je obogaćeno i prošireno dimenzijom konstantne promenljivosti, preklapanja multi­kulturoloških identiteta, različitosti i intelektu­alnog antikonformizma. Pariz je grad u kome život nije nimalo jednostavan, ali je neizmerno stimulativan i za opstanak u njemu potrebna je doza iracionalne opsesije tradicijom, kulturnim nasleđem, umetnošću i nerazumljiva ljubav ka café-terrasse.

TVOJA PRIČA SA NAŠIM VELIKIM SLIKAROM VLADOM VELIČKOVIĆEM.

Moj susret sa Vladom je bio preloman trenutak u mom životu. Bez Vlade ne bih bila ono što jesam danas. Teško je opisati ukratko koliko značajnu i ključnu ulogu je Vlada odigrao po mom dolas­ku u Pariz. Njegova velikodušnost je nešto što je obasjavalo ne samo moj put nego i puteve mno­gih mladih ljudi iz Srbije, ali i Francuske. Vlada je bio veliki umetnik i, pre svega, veliki čovek, pun humanizma. Jugosloven u duši, patriota, ali ni­kada ekstremni nacionalista, sa velikim žarom i oštroumljem bi komentarisao mnoga politička previranja kod nas, u Francuskoj, u svetu. Sve nas je voleo, pratio, usmeravao, kritikovao kada treba, s budnim okom punim razumevanja i lju­bavi. Zadnji put sam razgovarala sa njim u Ve­neciji prošle godine za vreme bijenala, glava mi je bila puna novih projekata, zračio je kao i uvek neverovatnom dečačkom energijom punom ent­uzijazma i svi su želeli s njim da podele koju reč, da budu u njegovom društvu. Poslednji njegov pozdrav je ogromna retrospektivna izložba u Fondation Helene i Edouard Leclerc u Landerne­au, u decembru prošle godine, gde nam je svima još jednom pokazao veličinu i dubinu njegovog stvaranja i bića i ostavio u zavet nekoliko egzis­tencijalnih pitanja o tragičnom i veličanstvenom što nosi čovečanstvo. Hvala, Vlado.

U ŠTA ILI KOGA VERUJEŠ?

Verujem u obrazovanje i nauku. Verujem u rad kroz sve njegove dimenzije što znači da nekada radimo i ne vidimo čemu to vodi, a nekada sve dobije smisao. Verujem takođe u neke klasične vrednosi kao familija, prijateljstvo. Ali verujem takođe u neke nevidiljive kosmičke snage koje možemo nazivati raznim imenima, ali za koje znam da postoji neka matrica iščitavanja, veoma intimna i samo meni poznata. Kao neki holistički dijagram po kome se se sve odvija upravo onako kako ja želim. Verujem u zahvalnost i ljubav.

TVOJA IZLOŽBA U SEPTEMBRU U BEOGRADU U GALERIJI „NOVEMBAR“ ŠTA JE DONELA NA „POLJU SEĆANJA“?

Donela je pitanje šta nam donosi i odnosi vre­me. Osećaj vremena, protok vremena, nestan­ka sećanja je ništa drugo do pitanja šta je svest sama. Moramo se prvo osvrnuti na prošlost pre nego što zamislimo budućnost. Cela izložba tre­balo bi da inicira neko mentalno izmeštanje i ref­leksije o prošlosti i budućnosti. Baš kao što je ključno znati odakle nam dolazi um i svest.

Istorijske mape su uvek bile neizvestan prostor projekcija politički skrivenih značenja i (pog­rešnih) interpretacija. Da li smo spremni da pro­menimo svoja uverenja i istine? Možemo li po­tražiti neke druge alternativne linije i granice? U ovom ispremeštanom i rastumbanom svetu bez gravitacije, možda nam je potrebna distan­ca, nova vremenska dislokacija da posmatra­mo sebe kao civilizacijski protok (flux) pod no­vom prizmom, pod novim razmerama. Možda je moje lično mapiranje vezano samo za moju viziju, ali možda može da postane i podstrek za posmatrača da izmisli svoju.

U KOM PRAVCU ĆE SE RAZVIJATI TVOJA UMETNOST I TVOJ RAD?

U preispitivanje o materijalima, koje je ključno u mom radu, ulazi i veoma značajno i urgentno pitanje o kreaciji i upotrebi tekstila na ekološko održiviji i odgovorniji način. Mnogo artefakata i kreativnih scenarija već postoji u oblasti inovaci­je inženjerstva, a posebno u oblasti biodizajna, o tome kako možemo integrisati pitanje otpada ili živih organizama (bakterija, šampinjona) u teh­nološke procese stvaranja tekstila, kako stvoriti nove biotehnološke alate itd. U svakom slučaju, kako me je ta tema oduvek zanimala, to će se verovatno u budućnosti preseliti u središte mojih preispitivanja. Potraga i potreba za nekim uspo­renim slow art konceptom u kojem se i dalje i još snažnije insistira na problematici materijala, per­manentnosti materije i memorije mi se čini kao važna smernica u mom budućem razmišljanju.

U KAKVIM GALERIJAMA VOLIŠ DA IZLAŽEŠ I KOLIKO JE PROSTOR VAŽAN ZA SVAKOG UMETNIKA U KOJEM PREDSTAVLJA SVOJ RAD?

Svaki galerijski, institucionalni ili neki drugi ne­konvencionalni prostor je izazov za sebe. Pro­stor, scenografija, izbor radova, kreiranje po meri prostora, sve su to veoma bitne stavke koje ula­ze u koncepcijsko razmatratnje na istom nivou kao bilo koji kreativni proces. Dobar prostor doz­voljava potpunu inkarnaciju radova, bez ikakvih nepotrebnih interferenci koje bi mogle da uruše pročišćeno iščitavanje radova i samim tim dozvo­li potpuno dejstvo na publiku. Muzeji su savršeni prostori, art centri i galerije. Galerija „Novembar“ je jedno od tih idealnih mesta za izlaganje!

KAKO BI OPISALA SVOJ ATELJE?

Visoki beli zidovi, sivi lakirani pod… trenutno izgleda kao beo, čist i prazan prostor, koji os­likava period primirja i tišine. Posle velikog i dinamičnog perioda stvaranja, skoro svi radovi se trenutno nalaze po galerijama, sajmovima, i sve je nekako prazno. To je dobar osećaj jer na­goveštava sledeću fazu i osećam se spokojno, snažno i koncentrisano.

U atelju postoji dosta materijala za izradu mojih tekstilnih radova: kutije pune vune, plakari puni tekstila, kože i perlica, klupka konca složena po policama, kese pune cementa, neke skulpture obavijene u celofan, spremne za neku sledeću izložbu, puno knjiga, kataloga, crteža po karton­ima, mašina za šivenje, mašina za pravljenje te­piha itd. Trenutno ima dosta svetla i prevladava divan ambijent i energija. Slušam muziku, pod­castove i audio knjige. Od skoro čak držim i on­lajn časove direktno iz ateljea. Električna bicikla je parkirana u manjoj aneksnoj prostoriji. Pijem čaj sa mojim koleginicama i kolegama Nobuko, Sandrine i Kwang-om. Atelje je deo asocijacije koja se zove Les Arches i nalazi se ispod arkada rimskog akvadukta po kojem prolazi RER (brza verzija metroa).

TEMA OKTOBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „LA MAGIA DELLA VITA“. KAKO VIDIŠ I STVARAŠ SVOJU MAGIJU ŽIVOTA?

Uglavnom pokušavam da ostanem na periferiji negativnih tendencija i ostajem što više mogu konektovana sa onim što zaista volim da radim. To me uglavnom čini snažnijom i usmerenijom ka sebi i sopstvenim resursima. Uvek imam ne­objašnjivu potrebu za stavom ili odgovorom kao izrazom optimizma, koji je možda latentan, čak nekad i paradoksalan, ali optimizam koji radije poima život u svim njegovim šansama, pre nego u lamentima.

Dati smisao u vreme krize, rekla je Hana Arent (Hannah Arendt), znači odupirati se ideji o nes­tanku i tražiti potvrdu da je novo još uvek mogu­će. I to novo, rekla je, uvek je čudo.