PIŠE: MARIJA MITIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Mislim da smo bili negde pred kraj druge nedelje kada sam počela da se lagano navikavam na ovu situaciju koja nas je zadesila. Došla je kao tornado i sve nas je na neki način trgla iz kolotečine i s vremenom naterala da se suočimo sa nekim stvarima za koje “nismo imali vremena” ranije. Nemamo drugog izbora osim da porazgovaramo sa našim unutrašnjim goničima sada kada imamo toliko slobodnog vremena. Sada kada nema distrakcija u vidu posla, obaveza ili kafe u gradu, i nije baš jednostavno sesti sam sa sobom i zapitati se: Šta sad da radim? Kako da upotpunim vreme? Šta volim da radim? Šta sam oduvek želela da naučim? Da li sam ja sama sebi dovoljno zanimljiva da sebi pravim društvo jedan neodređeni vremenski period? I kad se sve stvari i distrakcije stave na stranu, ko sam „ja“?
Ovo pitanje zaista samo zvuči strašnije nego što zapravo jeste. To je pitanje koje sebi treba postavljati što je češće moguće da bismo znali kako da iskoristimo svoje najbolje kvalitete na putu ka životu kakvom težimo, ali takođe i da se bodrimo u teškim i nekad nezahvalnim situacijama poput ove.
U ovom nekad prebrzom životu koji svi vodimo može da se desi da izgubimo ono što trebamo da čuvamo najviše, a to smo mi sami. Upoznajući sebe, upoznajemo i naše goniče, okidače, demone, trigere (nazovite ih kako god želite) i od te tačke kreće najveći duševni napredak.
Ja sam mnogo puta mislila da znam ko sam – revolucionarka, direktorka, majka, profesorka flaute, pedagog, terapeut, holistički praktičar – a sada znam da ja jesam sve to i još mnogo više. Pronalazila sam sebe kroz mnoge godine dugih i temeljnih razgovora sa ljudima daleko širih pogleda od mene, kroz tehnike, metode, iskušenja i pitanja koja sam postavljala sama sebi, a na koja tada nisam imala odgovor. Ili nisam bila spremna da ga čujem.
A sada ja jednostavno dišem. Da. Dišem. Svaki dan. Zvuči čudno, ali kada ste poslednji put svesno uhvatili sebe kako dišete? Da li ste ikada razmišljali o tome?
To je nešto što smatram apsolutno neophodnim za svesniji i lepši život. Kroz svesno disanje mi sebi otkrivamo novu mapu kroz naše telo i naš um i postajemo svesni koliko mi u stvari možemo da utičemo na nas same i na sve sto se dešava sa nama. Dugogodišnji rad sa decom svih uzrasta je meni to samo još više potvrdio. Svi mi možemo postati najbolja verzija sebe samo uz par kvalitetnih dahova! I što pre deci ponudimo svesno disanje kao model, to ćemo lakše doći do tog momenta kome težimo – sveta kao boljeg mesta za život svih nas.
Disanjem ja postajem bolja „ja“ svakog dana. Koristim ovo vreme maksimalno posvećena svom radu na sebi i na disanju i tako iz dana u dan otkrivam svoj potencijal sve više i više i podstičem sve ljude (decu, roditelje, terapeute, učitelje, nastavnike) da se usude da dišu na način koji će ih podstaći da se zavole i da spoznaju sebe još više!
Ova izolacija je savršeno vreme da se malo posvetimo samima sebi i da se upitamo: „Da li sam ja najbolja verzija sebe trenutno?“ Ako niste, ne brinite.
Bolji/a „ja“ dolazi svakim novim svesnim udahom i izdahom.
