BOL DUŠE

PIŠE: MARINA DROBNJAKOVIĆ, DIPL. PSIHOLOG I PSIHOTERAPIJSKI SAVETNIK

Neretko dubinu proživljavanja i osećanja sebe i svog, ali i svega onoga što nas okružuje i sa čime dolazimo u dodir i interakciju, izražavamo i merimo proživljavanjem i osećanjem „iz dubine svoje duše“. Jeste li se nekada zapitali postoji li dublje, skrovitije, čistije, iskrenije i intimnije mesto od dubine vlastite duše? Gde mislite da se nalazi vaša duša? Gde je u sebi osećate i prepoznajete? U grudima? U središtu sebe? Kako znate da nešto osećate i živite iz dubine svoje duše? Kakav osećaj u vama budi doticanje i buđenje najtananijeg i najfinijeg u vama, vaše duše koja je zaštićena i obgrljena svim drugim slojevima vas koji je čuvaju i čine sigurnom? Kada ste poslednji put osetili nešto dubinom svoje duše?

Kada kažemo da nas „boli duša“, poručujemo da smo duboko tužni ili u patnji. Izražavamo bol usled saosećanja sa drugima, te proživljavanja njihovih teških priča i iskustava, a u želji da ih razumemo i pomognemo im „hodanjem u njihovim cipelama“. „Duša boli“ i kada smo razočarani ili se osećamo izneverenim, bespomoćnim. U svim onim situacijama u kojima osećamo neku od neprijatnih emocija koje pogrešno prepoznajemo ili imenujemo kao „negativne“. Razlikovanje „pozitivnih“ i „negativnih“ emocija značilo bi razlikovanje dobrih i poželjnih emocija i onih koje to nisu, loših i nepoželjnih. Onih koje treba i preporučljivo je osećati, i onih koje treba izbegavati i od njih se čuvati.

Važno je i dobro razumeti da su sve emocije poželjne i za nas dobre ulogom koju imaju u našem životu. Svaka emocija je svojevrstan signal, povratna informacija o (ne)uravnoteženosti i (ne)udobnosti života koji živimo. Osećaj zadovoljstva i sreće nam poručuje da je naš život skladan i u balansu, organizovan po našem ukusu i meri dobrostanja. Osećanja iz palete neprijatnih su tu da nas opomenu i upozore, zaustave i uvedu u promišljanje nad onim što nas plaši, tišti ili zabrinjava. Opomene i upozorenja su naši prijatelji i učitelji, te ih je uvek dobro prepoznati, videti i čuti. Osetiti ih dubinom svoje duše koja nikada ne greši. Opomene i upozorenja nas čuvaju, usmeravaju i vode kroz život.

Kada se govori o prepoznavanju i pronalaženju „srodnih duša“, misli se na pronalaženje emotivnog partnera koji nam savršeno odgovara srodnošću svoje duše, među svim drugim dušama sveta. Zanemaruje se i zaboravlja na važnost prepoznavanja sebe kao vlastite srodne duše. Sebe kao sebi najsrodnijeg i najbližeg, sebe kao sebi najvernijeg i najboljeg prijatelja. Biti sebi srodan znači biti sebi blizak, dobro se poznavati i znati, slušati i čuti, razumeti. Sve dok ste od sebe daleko i sebi nepoznati, nećete uspevati da budete bliski sa nekim drugim. Verujem da ste to već mnogo puta do sada pročitali ili čuli i da „znate”, ali, jeste li zaista otpočeli rad na upoznavanju sebe i zbližavanju sa sobom? Ili odmahujete rukom i prelazite preko te, dobro vam poznate istine, odlučujući da bavljenje sobom i rad na sebi ostavite za kasnije? Za neka druga i bolja vremena, kada ćete imati više vremena za sebe i najzad sebi doći na red?

Koliko dobro sebe poznajete? Znate li sebe „u dušu”? Koliko vas dobro poznaju vama dragi i bliski ljudi? Koji deo sebe čuvate samo za sebe? U koji deo sebe još uvek ne smete da zavirite? Bojite li se sadržaja sa kojima biste se mogli suočiti nakon što biste krenuli u putovanje dubinama sebe? Bojite li se neprijatnosti i bolnosti zavirivanja u vlastitu dušu? Patnje i eventualnog nezaceljivanja? Kajanja i žaljenja za vremenima u kojima niste dirali u nepoznato? Ili ste, pak, rad na sebi otpočeli ili planirate da otpočnete, opredeljivanjem za proces i putovanje stazama ličnog rasta i razvoja, koje trajno traje i ne završava, jer uvek možemo biti bolji sebi i drugima, i uvek postoji dalje i više.

Ako ste nekada išli na psihoterapijsko savetovanje ili psihoterapiju, ili želite i razmišljate o tome da idete, dobro je i važno da znate da je kvalitet relacije sa izabranim savetnikom ili psihoterapeutom najvažniji faktor u osiguravanju efektivnosti, učinkovitosti i lekovitosti samog procesa. Susret sa savetnikom ili psihoterapeutom je, kao i svaki drugi susret, pre i iznad svega, ljudski. Susret dva bića i njihovih duša koje se (ne)prepoznaju kao srodne i bliske.

Prilično tačno prepoznajemo toplinu, prijatnost i prihvaćenost u odnosu sa onim koga osećamo sebi bliskim i sličnim. Svakako, dešava se i da pogrešimo, i da vođeni prvom impresijom onog drugog ne prepoznamo kao sebi srodnog, „na prvu” i „iz prve”. Bilo da je reč o stručnjaku kome se obraćamo za podršku i pomoć, ili osobi sa kojom dolazimo u drugačiju vrstu interakcije. Kako neko treba da razmišlja, komunicira i ponaša se da biste ga prepoznali kao svoju „srodnu dušu”?

Čini se da su ljudi danas, više nego ikada, u potrazi i želji za mirom sa samima sobom i svetom koji ih okružuje. U potrazi i želji za duševnim mirom, saglasjem sa samo svojim delom sebe. Želeći mir i tragajući za njim, neretko ga narušavaju, ne primećuju, previđaju i zaboravljaju da je već tu, u njima, zarobljen u dubini duše. I da čeka na priliku i dozvolu da prosto bude, neometano.

Refresh your soul. Refresh your life!