BIĆU TVOJA SVETLOST

PIŠE: TATJANA MANOJLOVIĆ SOLDATOVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATNE ARHIVE

Znala sam tačno o čemu se radi. Okretao je telefon na unutrašnju stranu, držao ga u džepu najčešće, čula sam ga da šapuće u kupatilu… Noću je, misleći da spavam, slao SMS poruke.

Ćutala sam i čekala da prođe.

Bilo je sve gore. Lelujao je kroz naše živote i kada je fizički bio tu. Jednostavno, bio je lud. Jasno mi je bilo sve. Od prvog dana. I nije bilo po onoj narodnoj da žena poslednja sazna. Ja sam saznala prva. Dušebrižnici su mi saopštili čim su ih prvi put videli zajedno, u kafeu kraj pozorišta. Kažu da su se gutali očima, a da se nisu dotakli. Znam tačno i kada je to bilo. Veče pre generalne probe. Gostovao je kod nje na radiju. Najavljivao premijeru. Već sledećeg pre­podneva sam dobila detaljan izveštaj.

Pitala sam ga onako nonšalantno, u prolazu – kako se proveo i zašto se intervju nastavio uz vino? “To je njoj podrazumevajuće.”

Bio je to prvi i poslednji put da su izašli na javno mesto. Isekla sam u korenu, mislila sam.

„Ako mene zovete, promenio sam broj“ – šarm­erski je dobacio preko ramena, dok sam ja besomučno pozivala redakciju. Bio je sjajan na konferenciji za medije, kojima nerado prisust­vujem. Obično pošaljem neku od mlađih kole­ginica.

Ovaj put sam došla jer je ipak bio u pitanju događaj sezone, najava škakljivog komada i prilika da upoznam još kontroverznijeg reditel­ja. Očito i njemu nije promaklo da sam tu. Im­ponovalo mi je.

Uveče je gostovao u mojoj kultnoj emisiji i po­tom prošetali do kafea gde je za njega uvek re­zervisan sto u najlepšem uglu. Kako drugačije? Ispijali smo „tamjaniku“ i ja sam tonula u nje­govom baritonu. Ponudio se da me odveze do stana. Pre nego što sam zakoračila iz auta, do­dirnuo mi je levu ruku.

Te večeri sam umrla. Za ceo svet oko mene.

Neću zaboraviti to veče. Prošlo je već pet godi­na otkad su mi signalizirali da ga je progutala svojim ljubičastim očima i centrifugirala. To su mi baš tako objasnili. Da ga je fiksirala i usisala, a on se pretvorio u fleku. Sve ove godine sam zamišljala scenu kao iz animacije – nju kako se beči i njega koji se utapa i nestaje. Sekvenca je bila toliko moćna, toliko me je obuzimala, da nisam uspevala ikada više potisnem u realnim situacijama. Opsedala me je. Na javi i u snu. Borila sam se za njega, ali sam duboko osećala da je tu.

Onda mi je te večeri sve bilo kristalno jasno.

Prošlo je skoro pet godina od onog dana kada sam sebi pobedonosno rekla da sam u kore­nu sasekla nepogodu. Obreli smo se, nakon važnog društvenog događaja, u klubu pozo­rišta. Svi bitni akteri i neki nebitni. I ona. I ja. I on. Nas dvoje, zapravo. Ne samo za mene, za sve prisutne nas troje smo bili fokus. Neka­ko se to tako osećalo u vazduhu. Ispijala sam besno viski s ledom. Đuskala. Oko njega. Del­ila osmehe, flertovala sa njim, sa svima. On je sedeo, sleđen, okamenjen. Trudio se da dobro poznatim šarmom prevari svoje poltrone i moje drugarice namiguše, presrećne što nas je udos­tojio. Sedeo je ne znajući gde je najbezbednije da gleda, a da je ne vidi. Ja sam kao đuskala opušteno, ljubila mu povremeno teme, obe­ležavala posed. Svi smo međutim znali da je ona tu do nas i da nećemo da gledamo u prav­cu stola za kojim je sedela. Bleda, lepa, setna, dominantna. Nije ona ništa posebno, ne znam čemu fama – kaže mi moja Olja. Onako, dok smo se njihale uz neku glupu Zdravkovu pesmu. Na koju on reaguje kao romantična budala. Ne kaže naravno ništa. Jednostavno ima taj glupi izraz na licu koji prezirem. Gledam ga i sada i vidim to. Ponovo mu prilazim, on sedi, grlim ga s leđa, mlatim se oko njega… Panj, panj… Viski je odvratan, neko smeće. Popiću još jedan. Ja sam ovde zvezda, za ovim stolom. U ovom st­varnom životu. Ja sam kraljica njegovog života.

Nije pogledao u njenom pravcu ni jednog tre­nutka. Svake proklete milisekunde sam znala da umire za njom.

Nije bilo mnogo takvih sutuacija tokom tih pet­naest godina. Da se nas troje nađemo u istom prostoru. Osim u mojim noćnim morama.

Te noći u pozorišnim klubu bilo je baš kao da imam košmar iz koga ne mogu da se probudim.

Toliko mi je bilo nepodnošljivo da gledam njenu demonstraciju moći. Kao da nije dovoljno što se pet godina rastajem sa životom od tuge, jer znam da je moja fatalna ljubav – opsena. Što ridam svake proklete noći jer znam da iz mog zagrljaja odlazi u njen krevet, a moj je prazan i leden. Da njega zorom dočekuje dečji smeh, o čemu mogu samo da sanjam. Ne usuđujem se da pomislim na neku našu decu. Na trudnoću koja bi me izobličila. Pretvorila samo u još jed­nu ženu. Majku.

Merim koliko je najmanje dovoljno vremena da odsedim ovde u ovom paklu, a da ne ispadne da sam pobegla. Koleginica je ušla u žustru dis­kusiju sa neotesanim glumcem koji je za trenu­tak ućutao i prebacio pažnju na mene baš kada nije trebalo. Pokušavala sam da zadržim pro­klete suze, dok je klubom odzvanjala Zdravkova pesma…. Neki srećni parovi su opušteno ple­sali. Ona se budalasto njihala oko njega. „Ako te odvedu Cigani čergari ili te ukradu strašni haremski čuvari….“

Glumac, kao kad ubica overava streljanog, gle­da me i cinično izgovara najgluplju rečenicu: „Jbg, šta da se radi. Sve velike ljubavi su tužne.“ „Nosi se.“

Onog jutra, sećaš se, spremao si se da nosiš slavski kolač u crkvu, a ja sam briznula u plač i rekla ti da nisam luda, ni glupa, ni slepa i da to mora da stane ili… Ili… I ti i ja smo znali da nema ili. Znali smo da su naša dva sina Biblija nad kojom se molimo. Da naša manufaktura može samo da preraste u fabriku. Da nećemo rasparčavati ovo što smo stvorili. Iz ljubavi. I želje da budemo jaki, moćni. Znali smo i ti i ja da ljubavi tu više nema. I da to nikada nećemo priznati jedno drugom. Znali smo da ljubav ost­aje tamo negde. Na najvišem spratu novobe­ogradske višespratnice, u mom direktorskom kabinetu. Gde sam kao hladna kučka, gladna strasti, gazila zgodne mlade japije. Lečila se od kućnog poraza.

Znala sam i da si je ludo voleo. Kako mene ni­kada nisi. Ali ne dovoljno da bi me ostavio. I opuštala sam se. Gazila sam i tebe. Sa svakim novim mladim ljubavnikom bila sam sve jača, odvažnija. Sve više sam trenirala, sve više plas­tike u sebe ugrađivala, sve češće putovala sa drugaricama. Ti si uvek bio tu za moje hirove, za našu decu, moju rodbinu… Manipulisala sam tvojom grižom savesti. I uživala gledajući kako kopniš. Ona je tebe ostavila? Čula sam da je sama, o tome bar ne brini. Kažu mi da je pukla. Otišla je u invalidsku penziju. Obilazi manastire. Živi s mačkama. Tužna starica ugašenih očiju.

Ja sam bila hrabra. Dostojanstveno sam te ispratila. Šmrckala sam na ispraćaju, iskreno. Kremirali smo te, iako je tvoja želja bila da te sahranimo pod onom tvojom planinom. Sino­vi su se saglasili sa mojim racionalnim pred­logom. Ipak je to sada druga država. Da ne komplikujemo. Tvoj prah je rasut ovde u Vrtu sećanja i sigurna sam da bi ti se to dopalo. Dos­tojanstveno je.

Kao što sam i ja bila sve ove godine. Onih naših petnaest pre nje, toliko sa njom i onih mučnih nekoliko nakon svega.

Bila sam odvažna. Sačuvala porodicu. Ram za slikanje. Imovinu.

Ti se sada odmori. Ja ne bih još.

Ne pamtim koliko je prošlo otkad sam izbacila sva ogledala iz stana. Zaledila sam se u tom danu. U toj vesti. Da je svet stao. Da si definitiv­no otišao. Da za ogledalima nema razloga. Nije ih bilo ni onda dok sam se ogledala u tvojim očima. U čijem odrazu sam videla obožavanje, čežnju, patnju, kukavičluk koji me je porazio. Pobegla sam od toga.

Mislila da sam da je udaljavanje čin dostojanst­va i odvažnosti.

A vidiš – konačno si ipak – pre mene, otišao ti.

Ona nas je još jednom definitivno kaznila. Kre­mirala te. Prah rasula. Da ne mogu kraj humke da te oplakujem.

Biću odvažna – živeću koliko mogu, koliko je za­pisano. Da ti svojom molitvom put osvetljavam. Dok se ne sretnemo, tamo negde.