HTELA SAM DA BUDEM SREĆNA

PIŠE: DAJANA ŠVRAKA MILUTINOVIĆ

Sa buđenjem novog dana, obuzme me osećaj zahvalnosti i sreće što sam bila odvažna da sama biram svoj put. Nekima od nas poznat je taj osećaj težine u stomaku što nas čeka posao koji je u nekom trenutku postao moranje i tuđi izbor zarad egzistencije. Srećna sam što mogu reći da je taj osećaj kod mene trajao kratko, ali dovoljno da znam šta više ne želim.

Da se vratimo na početak moje priče. Dete sam koje potiče iz medicinske porodice, u kojoj se i od mene očekivalo da sledim taj put uspeha, tuđih želja. Ne mogu reći da su odluke koje nam roditel­ji usade pogrešne, jer na kraju oni nam žele samo najbolje. Imala sam moć da preokrenem sve u svoju korist na malo teži, ali odvažan način.

Kao dete, maštala sam da budem Slikar. Roman­tična, energična osoba, koja je kroz boje oslika­vala radost i ispunjenost. Ali Slikar je morao da spava dugi zimski san od onog trenutka kad sam upisala studije farmacije.

Završila sam studije i počela da radim u korpo­raciji koja je bila predmet mojih snova i ostvaren­ja želja u toj sferi, jer sam sad Farmaceut (Slikar je ostao negde u detinjstvu zaboravljen). Maštala sam da ću jednog dana biti deo tima ove korpo­racije i sa ponosom se predstavljati kao deo nje.

Postala sam korporativna. Dobra primanja, ben­efiti, status, kontakti, pohvale, rezultati… Kak­va zamka uma. Šta li se desilo sa romantičnim Slikarem? Spava zatrpan u detinjstvu. Ima vre­mena. Tri godine je prošlo za tren.

Maldivi, tako potreban odmor. Ako je korporacija bila moj san, zašto sam tako očajnički trebala od­mor? Ko još želi da se probudi iz lepog sna? Bo­jim se da san nije imao svoje drugo ime. Sloboda, lepota, mir, apsolutna tišina, talasi, more, delfini, školjke… Već na prvom doručku, živopisne boje voća su probudile strast u meni. A gde je strast, tu je i Slikar. U roku od dva dana sam se upozna­la sa svim kuvarima na ostrvu. Slikar je dočekao svojih pet minuta i zapalio vatru. Umorni Farma­ceut više ništa nije mogao. Ovoga puta je morao da prihvati „uslove za saradnju“ koju je kreativni deo mene nametnuo. Ostao je još lakši deo – da o svojoj ideji i želji razgovaram sa jedinom os­obom koja zna da hoda u mojim cipelama i gleda mojim očima, svojim mužem. Uspešan finansijs­ki konsultant i profesor obučen u kostim večnog dečaka i buntovnika bez i sa razlogom je samo izgovorio: “Ako ne radimo na ostvarenju svojih snova, uvek će nas neko plaćati da radimo na os­tvarenju tuđih. Keep walking, Bebo.“

I tu počinje moja odvažnost. Pet dana po povrat­ku sa letovanja, predala sam zahtev za raskid ugovora sa kompanijom i odlučila da uradim nešto za sebe.

Ono što je najveći strah većine nas jeste šta posle. Svi imamo neku ideju koja nije dobila kom­pletan oblik. Da se ne lažemo, ni ja nisam zna­la gde tačno idem, samo sam znala da od ovog trenutka počinjem da radim na svojim snovima. Zavolela sam zdravu ishranu, počela da kuvam i spremam različite recepte i da ih delim kroz Ins­tagram blog. Ljudi su prepoznali vrednost mojih stručnih saveta, recepte pune boja koje sad Slikar slaže. Fotografije pune energije ljubavi i strasti prema onome što radim. Rezultati nisu došli pre­ko noći i ja sam bila spremna na to, jer su moja jutra postala ispunjena srećom i zadovoljstvom. Danas, godinu dana posle korporacije, imam sve što sam imala i tad, ali kao najveću dodatnu vrednost imam sreću i zadovoljstvo, kao i vreme kojim sama raspolažem. Ako postavimo sebi pi­tanje šta je to što nas plaši i šta bi drugačije bilo da nema tog straha od izlaska iz zone komfora, straha za egzistenciju, odbačenosti, otkrićemo novi svet. Srećniji, na početku malo teži put, ali je rezultat mnogo bolji. Ovo je idealno vreme za postavljanje važnih pitanja sebi: Šta bismo radili kada novac ne bi bio presudan? Šta me to plaši da budem tamo gde želim da budem? Šta će mi sve doneti put do mog cilja?

Neću vam reći da je lako, jer nije bilo svejedno srušiti snove svojih roditelja – da uspešna i cen­jena devojka u svom poslu, iza koje stoji velika korporacija, u jednom danu postaje kuvar, bloger sa diplomom magistra. Predrasude ljudi, okoline, spremnost da se suprotstavim svim tim mišljen­jima, ali sam znala šta želim da budem – HTELA SAM DA BUDEM SREĆNA!

I danas to jesam. Još putujem i gradim sebe kroz sve što radim, ali sa sigurnošću mogu da kažem da sam na dobrom putu. Put je cilj – “It is all about the journey, not the destination.“

Ja nisam posebna, ja sam jedna od vas. Zato mislim da svako treba da zagrebe duboko u sebe i probudi svog uspavanog Slikara i odvažno krene zajedno sa njim u avanturu na putu ka ostvarenju svojih snova.

“Be all you can be!“